POTRESNA PESMA IGUMANA MANASTIRA LJUBOSTINJA Stihove napisao u logoru: "Da vidim da vaskrsne Morava moja, pa nek onda i preminem prvi"

U zarobljeništvo je poslat zajedno sa arhimandritom Konstantinom i jeromonahom Ruvinom u jesen 1915. godine, kada je 57. austrougarska divizija ušla u manastir.

Po završetku Velikog rata, u to vreme vladika žički Nikolaj Velimirović odlikovao je Putnika Crvenim pojasom za „dosadanje renovanje u monaškoj dužnosti, kao i javnom radu njegovom”. Iste, 1919. godine manastir posećuje i slavni dr Mihail Pupin.

Jeromonah Putnik postao je iguman nakon povlačenja Konstantina 1921. godine. Bio je autor monografija, beseda, ali jednu od najpotresnijih pesama napisao je upravo u logoru. Posvećena je Moravi i zarobljenoj Srbiji.

MORAVO, MORAVO...

Još jednom samo iz tuđine gorke,

Da mi je pasti u naručja tvoja –

Na grudi tvoje, grudi dobrotvorke –

O, napaćena otadžbino moja!

To samo žudim ucveljen odavno –

Moravo, Moravo, moje selo ravno!

Još jednom samo da ti celivam

prah sveti tvoga mučeničkog praga;

još jednom samo da mi je da snivam

u hladu tvome o porazu vraga

i slavi tvojoj, koju čekam davno –

Moravo, Moravo, moje polje ravno!

Još jednom samo kad bih mogo čuti

Mili glas pesme ljubljenoga kraja

I svečan trenut, kada se ućuti

Tajanstveni šumor života bez vaja;

Da vidim tvoje uskrsnuće slavno –

Moravo, Moravo, moje selo ravno!

Pa posle neka ja preminem prvi.

Za ničim više žaliti neću.

Slobodne grude dragi su i crvi

U tamnom grobu, što po lešu kreću.

Snevaću mirno tvoje doba slavno –

Moravo, Moravo, moje polje ravno! ....