DOKTORKA POMERILA GRANICU LJUDSKOG: "Novosti" sa sinovima i ćerkom Dr LJubinke Petrović, heroine strašne rudarske nesreće u Aleksincu 1983.

Nije ni znala koji je to bio sat koji je provela u jami iz koje je ponela slike za ceo život.

Stravična eksplozija metana u jami "Morava" aleksinačkih rudnika raznela je i ljude i mašine. Ona je trčala kroz jezivu, beskonačnu noć, u kojoj su se sudarali jauci i pozivi u pomoć, a svest zatamnjivao miris sprženih tela. Samo je jednom priznala:

- Bio je to pakao. Pravi pakao.

Ovo je priča o dr Ljubinki Petrović iz Aleksinca, heroini rudarske nesreće u jami "Morava", u leto, pre nepune četiri decenije. Priča o podvigu koji je pomerio granice ljudskog i profesionalnog i koji se, uprkos vremenu i nekim drugim "vrednostima", pamti.

- Naša doktorka Ljubinka bila je poštovana i voljena, u aleksinačkom Domu zdravlja, a pre toga u rudnicima upisala je decenije staža - ispričala nam je pravnica Danijela Stojilković, iz pravne službe ove ustanove, odakle su nas i uputili kako da dođemo do njene dece.

- Divan, plemenit čovek, pa, i kada je otišla u penziju, od nje se tražio savet više. Pre oko pet godina oprostili smo se sa njom zauvek na novom groblju u Aleksincu.

Tako, uz zahvalnost, saznajemo da deca dr Ljubinke Petrović, sinovi i ćerka, na tri kontinenta čuvaju uspomenu i slede put velike i požrtvovane majke. Najstarija, Marina, diplomirani je pravnik, zamenik javnog tužioca u jednom gradu u istočnoj Srbiji. Petar, profesor muzike, u Americi ima svoju školu. A, najmlađi Rastko je u Australiji. Tamo je u jednoj firmi ekonomista.

7. juni, 1983. godine. Sećanje Ljubinkine ćerke:

- Mama je bila u kuhinji kada je zazvonio telefon. Javila se i ne znam da li je spustila slušalicu. Istrčala je i niz stepenice se, u trku, obuvala. U kući su bili Rastko i tata, Petar u Skoplju na studijama. Tek posle su se oglasile sirene i proneo glas o nesreći u rudniku. Digao se ceo grad. Neverica. Očaj. Tata je otišao pred jamu. Mi smo znali: mama je već među svojim rudarima. Među povređenima. Mi stojimo u muku. Niko reč ne progovara. Niko ništa ne pita. Izbezumljeni čekamo. Noć pada, tata ne dolazi. Čujemo, izvlače povređene. Izvlače stradale. Noć odmakla. Samo gledamo jedni u druge. U nama strah: da li će se vratiti? Da li će se vratiti? Stalno je bila sa rudarima. Njihov lekar.

Svi su je znali i sve ih je poznavala. I tata ih je voleo. Dok je mama, posle nesreće, odlazila u posete povređenima, vidim tatu sedi i gleda samo u jednu tačku. Pitam ga:

Duki, šta ti je? On kaže: Budan ih sanjam. Kao da je izgovorio mamine reči. A da li je njoj bilo lakše posle? Verujem da nije. Samo, i s tim moraš da živiš. Ona je bila jaka. Stvarno jaka.

Telefoniramo, posle razgovora sa Marinom, u Ameriku. Javio se Petar. Obradovao ga je poziv, a nas je čekalo iznenađenje.

- Plaketa za podvig? Kako, gde je! Pa, kod mene. Poneo sam to mamino priznanje i čuvam ga.

Sećam se, baš dobro se sećam kad je stigla kući i donela plaketu. Bilo je lepo. Puna kuća ljudi. Mada, nikada ona to nije isticala. Samo je govorila: svako je dužan da radi svoj posao.

Pozdravljamo se sa Petrom. Obećao je da će poslati fotografiju sa maminim priznanjem, a mi idemo u Australiju. Telefon nije dugo zvonio.

- Sestra mi je javila da ćete zvati. Kod mene su tekstovi iz novina, mislim da sam ih sve skupio i sve poneo. Čak imam jedan iz "Žemin žibaoa", zvaničnog lista Komunističke partije Kine. U, ima toga puno. I fotografija. Ima jedna kada smo tata i ja bili u vašoj redakciji, a mama primala plaketu. Tada je to bilo upravo u redakciji - gotovo u dahu ispričao nam je Rastko.

- Petru plaketa, meni tekstovi i fotografije, a Marina... Marina ima mamino srce, ona sve to u srcu čuva... I... Reči su se odjednom pokidale. Slušalicu je preuzela Rastkova supruga Eleonora:

- Izvinite, molim vas, potresle su ga emocije.

Kasnije, kad je smirio srce, Rastko je upitao:

- Pa, ko se setio da vrati te lepe priče o podvizima? Radostan sam i voleo bih da imam i primerak "Novosti" kada objavite reportažu.

SUZE SAMO NA RASTANKU

SINOVI su, kad god se prilika ukazala, dolazili da posete roditelje. Rastko je čak doveo i sina Petra da ga krsti u staroj, zavičajnoj crkvi u Aleksincu.

- Bilo nam je teško kad su odlazili. Mami sam videla suze samo na tim rastancima - seća se Marina.

SJAJ NEPROLAZNE VREDNOSTI

DRAGO mi je da nastavljate tradiciju "Najplemenitijeg podviga godine" - kaže Marina.

- Potvrda da plakete kojima nagrađujete dobra dela čuvaju i potomci najbolji je dokaz značaja ove lepe akcije koja slavi humanost i najlepše ljudske osobine.

ZNAŠ DA RUDARI NE PLAČU

TRIDESETPET rudara nije izašlo iz jame tog crnog 7. juna 1983, u koju su ulazili da iskopaju to crno zlato na kome su i oni ruke grejali. Dr Ljubinka nikad nije ni spomenula, a kamoli brojala one koje je od smrti otrgla iz crne "Morave". U Aleksincu se sećaju da je danima putovala do Beograda, do VMA, pratila kako napreduje lečenje i oporavak rudara. Dočekivala ih kada se oporavljeni vrate kućama. Bila im je najmiliji gost. Govorili su joj: opet ćemo mi u toj jami hleb da kopamo. A kad se između nade i neverice, niz kopačevo lice otme suza, doktorka Ljubinka je obriše i kaže:

- Nemoj. Znaš da rudari ne plaču.