REŠENJE ZA NASILJE KRIJE SE U NAMA: Naši kulturni poslenici, za "Novosti", o problemu u obrazovnim ustanovama, uzrocima i posledicama

Sa pojavom svakog novog video-klipa ili ispovesti koja svedoči o tome koliko je agresije u školskim zdanjima, a koliko nasilnika sedi u školskim klupama, ožive beskrajne diskusije u svim medijima. Ko je kriv, pitanje je koje se stalno iznova ponavlja, koje bruji u ehu beskonačnih ponavljanja. I dok jedni traže "glave roditelja nesposobnih da vaspitaju sopstvenu decu", drugi udaraju u već poodavno poljuljan autoritet nastavnika, a treći koren problema vide upravo u tim nezainteresovanim i "nesposobnim predavačima", kao da nam svima izmiču mogućnosti, ili volja, za traženje bilo kakvih konstruktivnih rešenja.

A osim tog standardnog "Ko je kriv?" koje se neminovno završava urlanjem gomile koja zahteva da vidi nečije glave na panju, sva su druga pitanja daleko komplikovanija, delikatnija, i važnija. Sva zahtevaju da mi odrasli preispitamo mnogo toga, najpre sebe.

Da napravimo otklon od onog čuvenog, a tako neistinitog, "U naše vreme ničega sličnog nije bilo". Da spoznamo i priznamo gde smo omanuli, kao roditelji, ili kao oni koji bi decu trebalo da uče. Kao primer. Da uvidimo da ni rešenja ne mogu biti jednostavna i da se možda mnoga od njih kriju negde u nama. Samo ih valja osvestiti.

Jer sigurno je jedno, koliko god da nam je lakše ukazati na, ma kog, krivca - za sve što se sa našim podmlatkom dešava, odgovorni smo svi mi zajedno.

Naši poznati kulturni poslenici složni su u oceni da je vršnjačko nasilje posledica više faktora - otuđenja dece jedne od drugih, ali i od roditelja, i (ne)mara porodice i društva u celini.

* * * * * * * * * * *

Slobodan Vladušuć redovni profesor na Odseku za srpsku književnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu

I školi i porodici ukinut je autoritet

VRŠNjAČKO nasilje je posledica više faktora: najpre, nedostatak tzv. kućnog vaspitanja.

Jedan broj roditelja se hvali kako oni svojoj deci nisu roditelji, već prijatelji, kao da sumnjaju u sopstveno pravo da vaspitaju sopstvenu decu. Onaj ko ih je ubedio da to pravo nemaju, taj im je simbolički oteo decu. Naime, ako ih roditelji ne vaspitaju, vaspitaće ih neko drugi: njihovi vršnjaci odnosno trendseteri ili mediji koji imaju odlučujući uticaj na decu, zato što decu uvek neko vaspitava, samo je pitanje ko. Ako znamo da je neoliberalna država usmerena protiv svakog kolektivnog identiteta, onda to znači da se deca vaspitaju kao samodovoljne ljudske čestice, koje na ljude oko sebe gledaju kao na strance, a na svoje želje kao na prava koja niko ne sme da dovode u pitanje.

Takva deca nisu pripremljena za život u kolektivu. Proces ovakog antivaspitavanja se nastavlja u školama koje se sistematski ruiniraju uništavanjem autoriteta nastavnika. Ukoliko nastavnik nema pravo da kaže učeniku da nešto ne zna, jer se to tumači kao diskriminacija ili ako nema pravo da razdvoji učenike koji se tuku, onda je onaj ko je doneo takva pravila namerno uništio jednu lepu i važnu profesiju. Ako nastavniu oduzmete autoritet onda on nije nastavnik. Tako se u školi ponavlja postupak iz porodice - ukida se autoritet koji bi mogao da vaspitava decu, a deca se "vaspitaju" da su njihove želje svemoćne. To, naravno, vodi do povećanog stepena nasilja, bilo realnog, bilo imaginarnog, jer ako se detetu uskrati nešto što želi, ono odmah može da tvrdi da je žrtva nasilja.

Nasilje u školama može se sprečiti vrlo jednostavno: prvo, jednom broju roditelja treba objasniti da su roditelji a ne prijatelji dece, i drugo, treba vratiti autoritet nastavnicima, ne samo u odnosu na decu već i na roditelje. Ono što mene plaši jeste da se atmosfera vršnjačkog nasilja ne iskoristi za stvaranje uslova za još veći stepen otuđenja dece jedne od drugih, ali i od roditelja i zajednice u celini.

* * * * * * * * * * *

Mošo Odalović, dečji pesnik

Živeli smo život u dečjim epskim, junačkim vremenima

ZA razliku od ostalih, ja se javljam iz prošlih vremena, živeo sam u drugačijim, dečjim epskim, junačkim vremenima. Ali isto tako, kao dokaz da ništa pod kapom nebeskom nije novo, ili da se samo perspektiva menja - moram reći da pripadam generaciji đaka koji su - u školi hapšeni, i to zbog fudbala. I nijedan se roditelj na to nije bunio, a kamoli đak, kud bi i smeo. Niko nas nije branio, bilo je "Mora da si kriv, inače ti ne bi to ni radili". Bili smo ponižavani, samo se nasilje nije tako zvalo. Bilo je - plaši se i putara i šumara i portira i učitelja i direktora... sve do Tita.

Miroslavka, Jevrosima, Ilinka, Stana, Milijana, Miodrag, Milisav, Momčilo, Mihailo i Ljubomir. To se zove moje detinjstvo! Blagosno nerešeno u oca Todora i majke Dušanke. A sve na Kosovu, u Starom Grackom kod Lipljana, pod Goleš planinom. DESETICA!

Uzbudljivo: čim se probudiš, već si u vrtiću! Zborno mesto - kuhinja, jedina zagrejana prostorija. U sirotinjskim zemljama i nema drugog naroda - do kuhinjskog. I ovo pišem u kuhinji. Zamisli, čitaoče, za nas desetoro - deset radnih stolova! Nemoj da zamisliš... A zamisli da sam od onih koji rimuju majka-bajka. Nemoj da zamisliš; lagao bih, a ne smem.

Ja sam osmo dete, tek - u Srpskom mitološkom rečniku piše: "Osmo dete, adamsko koleno, u roditelja je srećno za kućni napredak." Bio je 1. april 1947. godine. Rodio se, a u tom satu je gorela zgrada kolektive u mom selu! Častih roditelje, a i selo se više obradovalo vatri no meni. Nisu mogli da smisle taj agrarni bezobrazluk. Tek, rodih se - za napredak čitavog sela!

Kupanje, uh! Nas, dečake, potapali su u korito kao ćebad, ponjave, krpare... Često pred gostima, a "feniranje" - uz šporet na drva, trajalo je kratko i grubo; bili smo ošišani zbog vaškica i gnjida. Moj plač i pobunu presecali su, ako se tad dese, stričevi Maksim i Blagoje: "Baci mu šaku pepela u usta, sveca mu njegovog!"

U porodičnom gustišu naučiš najpre - da si nevažan. Lako naučen, nikad odučen. (I u pesničkom bratstvu dugo se tako osećah.) Svi smo bili stručnjaci u zastrašivanju; uvek uz životno rukovodno načelo: Ne tamo! Krenem li prema bunaru, vatri, pčelinjaku, mravinjaku.... - Ne tamoooo!

I igre naše, kakve "igre"... jednako grube kao i sve u strogim vremenima. Najodvratnije i najbolnije, a nikad da se zaboravi: bili smo hapšeni zbog fudbala (krpenjačom). Iako uz čobanluk, dakle u korisnom poslu. Neko bi prijavio učitelju da smo igrali lopte, a učitelj nam, s početka časova, saopšti imena - ko, posle časova, ostaje u mračnom podrumu za ugalj. Još jednom - u mračnom podrumu za ugalj, ostanemo do u noć!?! Jednom prilikom, na nekom času, nešto sam oduševio učitelja! Iako mi je s početka rečeno da ostajem u podrumu, pomislio sam da oduševljen učitelj ume da prašta. Posle časova, punim trkom, bežao sam da gledam važnu utakmicu seoskog kluba, a za mnom se čulo, na sav glas svih učenika: - Mošoooo, vrati seeeeeee! Eh, suzo M.O.ja...

* * * * * * * * * * *

Jelena Popadić Sumić, odgovorna urednica redakcije dečjeg programa RTS

Mladi mogu da greše, mi ih ispravljajmo

DANIMA slušam rečenice pune "profesora kojima su vezane ruke" i "današnje dece kojoj ništa nije sveto". Nama je baš sve bilo sveto, svi smo čitali Dostojevskog, pisali sonete i poeziju u blank versu, a od muzike slušali samo Hendla i Musorgskog. Kako bi rekli ti "kojima ništa nije sveto": "Ma važi."

Ja sam svoje školovanje provela u 90-im godinama, kada su nam skidali patike nasred ulice, kada je gimnazijalac na doček Nove godine poneo pištolj, "jer ga je ćale pustio samo večeras", kada su u jednoj srednjoj školi profesorki fizički odneli automobil na drugo mesto, između dva drveta, tako da ne može da ga isparkira. Ali, tada nije bilo društvenih mreža i internet portala, pa su stvari mogle da se zataškaju; danas bi ti đaci bili glavni junaci članaka, objava, virala, sredstvo u skupljanju lajkova raznih portala; onda su bile samo lokalni skandal ili... trač.

To što je i u vremenu mog odrastanja (pre nove ere) nasilje postojalo i bilo podrazumevajuća premisa u opstanku ni najmanje ne legitimizuje nasilje danas. Moja poenta je da nasilje u školama nije novost, već samo (nažalost) i dalje postoji. A svi mi koji smo tada živeli roditelji smo dece koja danas pohađaju škole. Mi, koji smo odrastali uz slike sa ratišta i oni koji odrastaju uz potpuno legitimizovano verbalno nasilje u javnom diskursu i komunikaciji i oni koji su svedoci da neko u 21. veku melje ljude u mašini za meso. To nije opravdanje, nego deo objašnjenja. Godinama unazad relativizovana je i devalvirana ideja poštovanja - vršnjaka, profesora, porodice, partnera. I šta onda, deca su kriva, baš nam samo oni sreću kvare?!

A gde se nalazi ono što je njih lišilo mogućnosti da budu srećni pa ih nešto tera da terorišu druge? Ne nalazi se u trećem razredu srednje škole, nalazi se verovatno u porodici i spletu koznakojih okolnosti, gena i matrica u ponašanju, a ni u vrtiću, ni u školi nije pružena sistemska podrška i pomoć da se to prevaziđe, jer su tobože prosvetnim radnicima ruke vezane. Nema batina, nema izbacivanja sa časa, pa šta ljudi da rade?

Ne znam šta da rade. Ja sam se školovala da pišem, da sam se opredelila da se bavim vaspitanjem dece, sigurna sam da bih našla neko drugo rešenje osim kazne. Sigurna sam da ne bih propustila da reagujem kad vidim da dete u vrtiću odstupa od očekivanog ponašanja i ugrožava druge. Ne samo da zaštitim te koji su ugroženi, nego da zaštitim to dete od samog sebe i tuge koja ga čeka u odrastanju i iz koje će činiti neprijatnosti drugima. Jer sam uverena da niko ne počini prvo nasilje i da je odmah ubistvo. Mnogo toga se desi pre krupnog zločina, samo je pitanje da li ima ko da reaguje?

Nije sve na dušu pojedinačnih vaspitača i prosvetnih radnika. Oni rade težak i mnogo odgovoran posao, a rade u sistemu, koji ne pruža mnogo vremena i alata za bavljenje decom. On kao postoji, ali sve to je nedosledno, nesistematično, komplikovano, nedostupno svima. A lepo postoje školski organi, nadzorna tela i tri na karte, sve lepo postoji, a ishod - lepo mizeran ili još lepše nikakav. Stvari se rešavaju akutno i lokalno, bez posebnog udubljivanja u to odakle problem i koji je plan bavljenja tim nekim detetom. Još ako roditelj interveniše, pa još i zapreti, a poznaje direktora ili profesora matematike, plan dobija potpuno drugi smer. I tako... u beskrajno.

Mi smo odgovorni za generaciju koja sada stasava. Mi, roditelji, prosvetni radnici, stvaraoci za decu, autoriteti, predsednici, novinari, komšije, kasirke, stričevi, rođaci i suparnici, mi - ljudi. Mi odrasli. Mi smo i primer, i odgovorni za živote tih mladih ljudi. Oni imaju pravo da pogreše, mi moramo dosledno, strpljivo da ih ispravljamo; ali prvo sebe. Koliko budemo odgovorno i posvećeno to radili - toliko ćemo lepo živeti sutra sa njima.