LICE ZLA SAM VIDEO NA PETROVAČKOJ CESTI: Veljko je posle progona iz Krajine započeo život na KiM, ali su ga hapsili i mučili teroristi OVK

Po mirnom izrazu njegovog lica nikada se ne bi reklo da u duši nosi duboke ožiljke, da je za svojih 47 godina preživeo sve ratove, progone i nedaće koje su tokom devedesetih godina prošlog veka zadesile Srbe: građanski rat u Hrvatskoj, pad Republike Srpske Krajine, "Oluju", niti da je svedok zločina na Petrovačkoj cesti, ali i da je preživeo sedmodnevno mučenje od pripadnika terorističke tzv. OVK...

Prvo zaposlenje bilo mu je u ratu, jer je odmah posle završetka srednje škole radio u ratnoj bolnici u rodnom Dvoru na Uni, dok nije i sam otišao na ratište. Kada se vratio, gledao je, kako kaže, Hrvate kako gađaju Knin, a granate ubijaju civile, dok je Unprofor davao koordinate hrvatskoj vojsci kako bi udarala po srpskim položajima.

- Posle granatiranja Knina, stiglo je naređenje da se zaustavi hrvatska ofanziva. Nas pedeset Krajišnika iz specijalnog korpusa, poslati smo prema Dinari u nemoguću misiju. Imali smo podršku svega pet tenkova. Tokom noći, munjevito su stigle poruke komande preko motorole da su se ti tenkovi povukli i da 15.000 Hrvata ide prema nama, da smo ostali u obruču - priča nam Veljko.

Od njih pedeset, kaže, do dva transportera u podnožju Dinare stigla su samo četrnaestorica.

- Ostali su poginuli, što od gelera tokom granatiranja, što od kamena. Kad padnu granate, kamen leti... Što nije ubio geler, ubio je kamen. U Kninu smo tada naišli samo na puštene životinje... Naroda više nije bilo - priča u dahu Krajišnik.

Iz pustog Knina krenuli su u Bosanski Petrovac. Videli su kolonu civila koja se, takođe, kretala prema ovom mestu. Na nju su razulareni hrvatski vojnici najpre udarili artiljerijom. Kad je kolona od mesta Srb krenula ka Petrovcu, poletela je hrvatska avijacija.

- Tad je napadnuta Petrovačka cesta i oko 200 metara od mene bombardovana je ta kolona. Projektili su spalili dva kamiona i desetak putničkih automobila. Bilo je mnogo ranjenih i mrtvih. Strašan zločin. Jeziv prizor. Pokušali smo da pomognemo, ali bezuspešno. Vatrena stihija u automobilima i oko njih je bila toliko velika da ništa nismo mogli da učinimo. Izvukli smo samo nekoliko ranjenih... Ostali su tuga i žalost. U toj koloni su stradali civili. Niti je bilo vojnih obeležja, niti su bili naoružani. Ubijena su deca, žene, goloruki starci... Nejač... U životu sam video mnogo zla, ali najveće je ono na Petrovačkoj cesti - priča Veljko.

Nekako je stigao u Prijedor. Neka žena mu je dala parče pite koje mu je bilo prvi obrok posle četiri dana. Majku je našao u kasarni u Banjaluci. Sa njom se pridružio novoj koloni.

- Od Dinare, do granice na Drini, u koloni sam bio 13 dana i video pakao. Moj narod koji umire, nestaje usput. Ljude nisu stigli da sahranjuju. Bilo je mnogo neobeleženih humki pored puteva - govori nam Veljko.

Došao je do Padinske Skele, a onda peške do Beograda, pa put Kosova i Metohije... Skućio se konačno u Kraljevu. Napisao je šest knjiga, a za jednu je spremljen i scenario za film. Posle svih bura i oluja našao je mir u porodici, supruzi i dvoje dece.

- Ali, baš zbog dece borim se da krajišku muku sačuvam od zaborava - kaže nam.

BEBE UMIRALE BEZ MLEKA

U KOLONI prognanika, Veljko je upoznao jednu doktorku iz Knina. Ona je sa još dvoje ljudi išla kroz kolonu i pokušavala da pomogne kome je mogla. Veljko im se pridružio.

- Naišli smo na kolonu u kojoj je bilo nekoliko majki koje su sebi čupale kosu jer su im bebe umirale bez mleka. Hvatali smo krave sa obližnjih proplanaka, da ih pomuzemo, da damo deci, bebama... Sve im mogu oprostiti, ali tu novorođenčad ne mogu - priča Veljko, ne pokušavajući da zaustavi suze.

RUSI GA SPASLI OD "ŽUTE KUĆE"

POKUŠAO je Veljko da izgradi novi život na Kosovu i Metohiji, ali je usledio novi pogrom:

- Posle odlaska naše vojske i policije, 1999, zarobili su me teroristi OVK i svirepo mučili. U posljednjem trenutku, od zloglasne "žute kuće", spasli su me ruski i engleski specijalci zahvaljujući mojoj majci koja je predavala ruski jezik i nekako je bila došla do komandanta ruskih vojnika...