RUKOVODSTVU PARTIJE UZOR BILE SOVJETSKE REPUBLIKE: Za različite federalne jedinice uzete granice nastale u različitim istorijskim razdobljima

To znači da avnojevskoj Srbiji nisu priznati rezultati oslobodilačkih ratova protiv Turske i Austrougarske, koje je ona vodila od 1912. do 1918. godine, tj. da je Srbija ratnim odlukama najvišeg partijskog rukovodstva dobila status kao da te ratove uopšte nije vodila.

Posebno je zanimljivo poređenje granice avnojevske i tzv. Nedićeve Srbije pod nemačkom okupacijom. One se u svemu poklapaju, osim u svojim južnim i jugoistočnim granicama. Ratna avnojevska Srbija obuhvatala je i dva sreza naseljena Bugarima, koji su Nedićevoj Srbiji oduzeti. Ali je zato Nedićeva Srbija obuhvatala i Novi Pazar i deo Kosova oko rudnika Trepča, uključujući i Kosovsku Mitrovicu, koje avnojevska Srbija nije obuhvatala.
Ovakvo utvrđenje granica federalnih jedinica za vreme rata izaziva brojna i neugodna pitanja. Zbog čega su za različite federalne jedinice uzete granice nastale u različitim istorijskim trenucima - za Bosnu i Hercegovinu 1878, za Crnu Goru i Srbiju 1912, pre Prvog balkanskog rata, za Sloveniju 1929, a za Hrvatsku 1939. godina? Zašto nije uzeta ista godina?

Ovo nisu akademska već dalekosežna politička pitanja, jer su izborom različitih godina pojedine federalne jedinice dovedene u nejednak položaj. Uzmimo za primer Hrvatsku i Srbiju. Šta bi, na primer, bilo da je za obe federalne jedinice uzeta ista godina - 1912. ili 1939? Da je uzeta 1912, Srbija bi bila u granicama prekumanovske Srbije, a Hrvatska u svojim administrativnim granicama u okviru Ugarske, koje su obuhvatale užu Hrvatsku, Slavoniju i Vojnu Krajinu, a isključivale Dalmaciju. U tom slučaju bi Dalmacija, Vojvodina, Sandžak, Kosovo i Metohija bili u prilici da sami odluče o svom statusu, pošto bi se našli izvan ovih granica. [...]

Kako se ratno rukovodstvo KPJ opredelilo za stvaranje nacionalnih federalnih jedinica, a ne, dakle, za nekakve švajcarske kantone, koji su najčešće uspostavljeni u svojim istorijskim granicama, već za sovjetske republike zasnovane na načelu nacionalnog samoopredeljenja - ostaje nejasno zbog čega je u ovom slučaju data prednost istorijskim, a ne etničkim granicama. Razlozi za ovakvo rešenje očigledno nisu bili načelni već pragmatični.

Konačno, ostaje i pitanje zašto pojedinim federalnim jedinicama nisu priznate njihove najpovoljnije granice čak i onda kad na pojedine teritorije unutar tih granica nije polagala pravo nijedna druga federalna jedinica. Ovom prilikom reč je o Srbiji. Iako na teritoriju Vojvodine (uzete u celini) i Kosova i Metohije nijedna susedna federalna jedinica nije polagala pravo (ni Hrvatska, ni Makedonija, pa ni Crna Gora), niti, pak u izričitim odlukama Drugog zasedanja Avnoja ima nekog pomena o njihovom posebnom statusu, ratno rukovodstvo KPJ nije uključilo ove oblasti u sastav Srbije.

Pritom treba podvući izvesnu razliku između Vojvodine, s jedne, i Kosova i Metohije, s druge strane. Od samog početka bilo je jasno da će Vojvodina ostati u sastavu Jugoslavije, ali je bilo nejasno kakav će status imati. Tako se u proglasu Avnoja narodima Jugoslavije od 30. novembra 1943. govori o junačkoj i slobodoljubivoj deci "Srbije i Hrvatske, Slovenije i Crne Gore, Bosne i Hercegovine i Makedonije, Vojvodine i Sandžaka".
Prema raspoloživim izvorima, tokom rata najuže rukovodstvo KPJ nije bilo sklono uspostavljanju autonomnih oblasti ili pokrajina unutar pojedinih federalnih jedinica.

Prilikom donošenja Zakona o Ustavotvornoj skupštini izašlo je na videlo da će Vojvodina i Kosovo i Metohija imati poseban status, tj. da će birati 15 odnosno 10 poslanika u Skupštinu naroda, pored 25 koje će birati Srbija kao federalna jedinica.
Posebnu pažnju zaslužuje objašnjenje zbog čega je tako postupljeno. Kako za obrazovanje autonomnih pokrajina i oblasti unutar jedne ili više federalnih jedinica nije bilo nikakvog osnova u izričitim odlukama Drugog zasedanja Avnoja, pribeglo se jednom objašnjenju... da je tako postupljeno u duhu Avnoja. I upravo iz ovog duha izvedena su kasnije tzv. avnojevska načela koja, po zamisli svojih tvoraca, treba da imaju nadustavni karakter.

STAVOVI IZ DREZDENA PRISUTNI I U JAJCU

Donošenjem saveznog zakona o Ustavotvornoj skupštini konačno je obelodanjeno da konstituisanje dveju autonomnih jedinica unutar Srbije nije bilo u samostalnoj nadležnosti njenih najviših organa već je to, kao i u Sovjetskom Savezu, bila stvar odluke najvišeg saveznog organa - Privremene narodne skupštine. A time je pravo Srbije na vlastito samoorganizovanje bilo u bitnoj meri ograničeno. Ostaje da se vidi da li se to ograničenje ticalo samo Srbije, ili je ono bilo univerzalizovano i kao takvo primenljivo i na druge federalne jedinice u kojima stanovništvo neke uže oblasti želi poseban status.

Nacrt prvog posleratnog ustava FNRJ kao da je davao za pravo ovakvom tumačenju. Članom 2. stavom ovog nacrta se, doduše, samo u Srbiji obrazuju dve autonomne jedinice (Autonomna Pokrajina Vojvodina i Autonomna Kosovsko-metohijska oblast), ali je zato članom 22. stavom 2. alinejom 2. bila predviđena mogućnost "osnivanja novih autonomnih pokrajina i autonomnih oblasti". Da je kojim slučajem ova mogućnost bar još jednom bila iskorišćena u nekoj drugoj federalnoj jedinici, a za to je bilo i istorijskih i etničkih razloga, time bi obrazovanje autonomnih oblasti i pokrajina unutar pojedinih federalnih jedinica postalo stvar univerzalnog načela, koje je, pod jednakim uslovima, primenljivo na sve federalne jedinice.

Takva mogućnost ponovo se pojavila krajem 1945, prilikom opštenarodne rasprave o prednacrtu prvog ustava nove Jugoslavije. Prema kazivanju Vicka Krstulovića, dr Š. Sinovčić i Franić predložili su obrazovanje autonomne oblasti Dalmacije u okviru Republike Hrvatske. U ime ministra za Konstituantu, Edvarda Kardelja, Milovan Đilas je ovaj predlog odlučno odbacio kao neprihvatljiv i reakcionaran. "Ako bismo Dalmaciji dali autonomiju, mi bi(smo) cijepali hrvatsku naciju kao cjelinu i mi bi(smo) onemogućavali njen nesmetan razvitak".

A najvažniji razlog zbog kojeg je trebalo odbaciti ovaj predlog bilo je načelo nacionalne homogenosti na osnovu koje je izvršeno federalizovanje Jugoslavije. Ili, kako je to Milovan Đilas izjavio: "Mi ne postavljamo federaciju ni na kakvim drugim osnovama nego na osnovi nacionaliteta. Može li neko kazati za Dalmatince da li su nešto drugo nego Hrvati." To je nesumnjivo tačno, ali se odmah postavlja pitanje zašto je ratno rukovodstvo KPJ odbacilo predlog Moše Pijade o obrazovanju oblasne autonomije negdašnje Vojne Krajine, pretežno naseljene Srbima, pošto je neosporno da je ovde reč o jednom drugom nacionalitetu, koji kao takav ne bi "cepao hrvatsku naciju kao celinu".

U praktičnom pristupu rešavanju nacionalnog pitanja tokom rata, vidni su tragovi prethodne politike koju je u ovoj oblasti vodila KPJ između dva rata. Ta politika dostigla je vrhunac u odlukama IV kongresa KPJ oktobra 1928. u Drezdenu, kojima se priznaje legitimnost težnji k nacionalnom samoopredeljenju sve do otcepljenja ne samo južnoslovenskih naroda već i nacionalnih manjina i poziva radnička klasa da svestrano pomaže sve "akcije masa koje vode ka obrazovanju nezavisne Hrvatske" i "nezavisne Crne Gore", odnosno da pomaže "borbu za nezavisnu i ujedinjenu Makedoniju", "borbu raskomadanog i ugnjetenog albanskog naroda za nezavisnu i ujedinjenu Albaniju", priznaje "mađarskoj nacionalnoj manjini u Severnoj Vojvodini pravo na otcepljenje" i podržava parola "nezavisne Slovenije". Ti tragovi su posebno vidni prilikom priznavanja statusa naroda (otuda je priznato samo pet naroda) i dugotrajnog kolebanja oko statusa Kosova i Metohije.

Najvažnije odluke o federalizovanju Jugoslavije i međusobnom razgraničenju federalnih jedinica donošene su bez prethodnog izjašnjavanja pojedinih naroda Jugoslavije na referendumu ili na neki drugi demokratski način.