SO KOPAJU VEĆ 5.000 GODINA: U rudniku Tuz Magaraši u Anadoliji, najstarijem svetskom aktivnom kopu najvažnijeg začina

Posle 180 kilometra putovanja od moderne turske prestonice kroz mrke stepe i planine, putnik se u Čankiriju zapita zašto su se oko ovog škrtog predela borili Hati, Hetiti, Frigijci, Liđani, Paflagonci, Persijanci, vojska Aleksandra Velikog, Rimljani, Romeji, islamska vojska Bagdadskog kalifata, Seldžuci, Mongoli i na kraju Osmanlije? Zbog čega su neprestano iznova podizali grad nazivan Gangra, Čangra, Cezareja, Kandari, Kangari, Čankara, Čankir?

Odgovor smo našli u modernom karavansaraju gde služe ovdašnje tradicionalnu piletinu pečenu u glini. Kada kuvar smeđu keramičku oblogu razbije udarcima čekića po zidarskom špicu iz gline zablistaju beli kristali.

- To je so, mineral života, oko koje se već pet milenijuma vrti sudbina ovog dela Anadolije - priča vodič Javuz Sezen.

- Pre 37-24 miliona godina, ovde je bilo "unutrašnje more" a kada se povuklo ostavilo je ogromne naslage soli preko kojih se u tektonskim poremećajima navukao sloj stena. Kada su Hetiti stigli iz pravca Kavkaza u trećem milenijumu pre nove ere, započeli su podzemnu ekploataciju soli koja u kontinuitetu traje već 5.000 godina. To čini rudnik Tuz magaraši najstarijim aktivnim kopom na planeti.

Bezbrojne ogorčene bitke oko Gangre, od hetitskog do osmanskog carstva, bile su u stvari bitke za kontrolu Puta soli.

- Svi znaju da je Ankara bila važna stanica na Putu svile, tamjana i začina, ali je zaboravljeno da je ona bila i raskrsnica Puta soli - objašnjavao je Javuz.

- On je prema Crnom moru vodio preko Crvene reke, Kizilirmaka, čiji je stari naziv Halis. Zbog kontrole Puta soli ka Crnomorskom regionu se bezbroj puta ratovalo na gazovima Kizilirmaka. Prvi most su sagradili Seldžuci u 13. veku i on je donedavno bio u upotrebi.

Od antike do srednjeg veka čanakirski rudnik je bio glavni snabdevač Evroazije solju. Zna se da su u vreme hiperinflacije u Rimskoj imperiji, ovdašnji legionari tražili da budu plaćeni solju, kao valutom stabilnijom od zlata. Put soli je odredio i mesto na kome je napravljena tvrđava Gangra. Kada se strmim serpentinama popne do vidikovca na ruševinama zidina pogled puca na grad koji se proteže uz usko grlo sabraćajnice od centralne Anadolije ka Crnomorju ali i na put koji se penje preko brda prema istoku. On vodi ka kopovima u selu Balibagi oko koga škrtu vegetaciju brste stada angorskih koza dugog ukovrdžanog runa, zbog koga ih je lako pomešati sa ovcama. Upravo so koje ima mnogo u ovdašnjem tlu i bilju daje mekoću njihovoj vuni od koje se pravi najfiniji moher.

Priroda Anadolije je istovremeno škrta i izdašna. U stvari, ovi predeli nisu bili ovakva golet u bronzanom dobu kada su ovde stvarane velike i bogate civilizacije.

Klimatske promene, a naročito malo ledeno doba u srednjem veku uništile su nekada bujnu vegetaciju Anadolije. Jedino što se nije promenilo je so, najvažniji dodatak ishrani, vredniji od zlata, objašnjavali su nam rudarski inženjeri dok smo ulazili u okno modernog rudnika, kroz koji može da uđe šleper. Ogromne galerije visoke šest do osam metara pridržavaju orijaški stubovi ostavljeni da iznad sloja soli debelog 200 do 300 metara, drže tavanicu od stena debelu 150-200 metara. Kada snopovi snažnog svetla reflektora osvetle rudnički vazduh vidi se da je on pun lebdećih čestica soli koji kao inje padaju po posetiocima.

Danas se godišnje iz Tuz magarašija vadi 1,6 miliona tona soli, od kojih se pet odsto ekstrahuje za upotrebu u ishrani, a 95 odsto se koristi u industriji.

LEČILIŠTE ZA PLUĆNE BOLESNIKE

U RUDNIKU Tuz magaraši je mali deo galerija, površine od "samo" 80.000 kvadratnih metara izdvojen za turizam, pre svega zdravstveni. Blagotvorna antibakterijska atmosfera rudničkih galerija prija plućnim bolesnicima, naročito astmatičarima. U zidovima od soli rudari su od davnina ostavljali svoja umetnička dela pa je 2005. i ankarska akademija umetnosti orgnizovala veliku vajarsku koloniju koja je rudnik ukrasila prelepim monumentalnim reljefima i skulpturama.

PRONAŠLI MUMIJU MAGARCA

GALERIJE Tuz magarašija čuvaju i relikvije, kočije "na magareći pogon" kojom su se u starim vremenima izvlačile gromade soli iskopavane pijucima i miniranjem, a uz njih i šine savremenijih vagoneta koje su takođe vukli magarčići. Pre oko 250 godina rudari su pronašli mumiju magarca (na slici) koja je uginuo ko zna kada u zabačenom delu kopa, ali mu je telo ostalo celo, konzervirano solju u atmosferi bez bakterija. Krajem 20. veka mumija je izneta iz rudnika da bi bila naučno ispitana, ali na spoljnoj atmosferi je odmah počela da truli, pa je vraćena u rudnik gde i danas stoji neizmenjena.