MATIČNE KNJIGE BLOKIRANE VEĆ SEDAM DECENIJA: Dokumentacija o stanovništvu poslednja prepreka okončanju postupka crkvene restitucije

U njima se nalaze podaci o srpskom i drugom življu, o njihovoj verskoj i nacionalnoj pripadnosti, polu, starosti i dužini životnog veka iz vremena kada još nisu sprovođeni popisi ili oni nisu bili redovni. Bez tih knjiga ne zna se koliko je ljudi gde živelo i da li su npr. pojedina mesta u Vojvodini bila srpska ili ne.

- Da nije verskih matičnih knjiga, Mihajlo Pupin nikada ne bi dokazao da je u nekim selima u Banatu većinsko stanovništvo bilo srpsko i ona bi, posle Prvog svetskog rata, pripala Rumuniji, a ne Srbiji - kaže Sekulić.

Crkvene matične knjige su, na osnovu Zakona iz 1946, date opštinama na prepis, s obavezom da ih vrate do 31. decembra 1950. Međutim, nikada nisu prepisane, niti vraćene vlasnicima, izuzev nekoliko izuzetaka poslednjih godina, i to mimo Agencije za restituciju, kao npr. u Novom Sadu, Jagodini, Boljevcu...

Vlada Srbije je 2010. godine donela zaključak da će se ova vredna građa vratiti crkvama, bez obzira na to da li su ove podnele zahteve tadašnjoj Direkciji za restituciju ili ne. Sa konfesionalnim organizacijama predviđeno je sklapanje sporazuma o vraćanju, a Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu trebalo je kopiju svakog zaključenog sporazuma da dostavi Direkciji, današnjoj Agenciji, da bi ova mogla da okonča postupak povraćaja.

- Do danas nam nije dostavljen nijedan sporazum, mada postoje neformalna saznanja da su neke jedinice lokalne samouprave vratile matične knjige - kaže Sekulić. - Država, ukoliko odluči da vrati ove knjige prvobitnim vlasnicima, mora da bude oprezna i da ih ne vraća ako ne postoje adekvatni uslovi za čuvanje, budući da su u pitanju kulturna dobra od izuzetnog značaja. Takođe moraju da budu obezbeđeni skeniranje i prepis.

- Vraćanje crkvenih matičnih knjiga ne može biti tretirano kao jednostavan fizički povraćaj dela pokretne imovine - dodaje Sekulić. - Mora se obezbediti njihovo čuvanje i preduprediti svaka opasnost od iznošenja iz zemlje. Na ovo se nadovezuje i problematika nerasparčavanja arhivskih fondova. Naime, državne matične knjige, po zakonu, posle 100 godina od poslednjeg upisa moraju kao celina da se predaju na čuvanje nadležnom arhivu.

Budući da je većina crkvenih knjiga pre dve godine prešla iz lokalnih samouprava u arhive, stav Agencije je da bi tu trebalo i da ostanu, ako ne trajno, onda bar privremeno, dok mikrofilmovanje i skeniranje ne bude gotovo (a ono je usporeno zbog nedostatka novca i korone). Uostalom, kažu, Zakon o restituciji ionako propisuje da se pokretnosti ne vraćaju vlasnicima ako su sastavni deo zbirki muzeja i arhiva. U svetu ionako postoji praksa da se u muzejima čuvaju dela koja nisu u njihovom, već u privatnom vlasništvu.

Crkve se sa ovim ne slažu i čekaju povraćaj dokumenata, tvrdeći da je sva imovina ionako odavno trebalo da im bude vraćena.

NAJSTARIJE KNjIGE IZ 18. VEKA

U VOJVODINI su matične knjige za sve priznate konfesije crkve morale da vode od carskog dekreta Austrougarske monarhije (1784), a iz pojedinih zahteva za restituciju vidi se da se potražuju i neke s kraja 18. stoleća. U Beogradu se verske matične knjige vode od 1816, a u ostatku Srbije od 1837.