SVEDOČANSTVO O MORALNOJ SNAZI SRPSKOG NARODA: Književna i muzikološka ostavština prof. dr Aleksandra Đ. Kostića čeka novu publiku i tumačenja

U predgovoru "Vedrina u oluji" autor kazuje da je zbirka nastavak prve, objavljenje šest decenija ranije, pod pseudonimom Velizar Ramski. Autor pritom misli na isto vreme koje prikazuju ove zbirke, na događaje koji pripadaju Prvom svetskom ratu, na svoje odlaganje da publikuje te priče koje pripadaju prošlosti. Međutim, po strukturi i tonu, po centralnoj emociji koja dominira ovom zbirkom, a pre svega po njenoj žanrovskoj neodređenosti, ova je zbirka anahrona, što se ne može reći za "Priče iz Strašne Kuće". U tome je presudan njen anegdotski karakter, ukoliko imamo na umu da je anegdota među bazičnim pripovednim formama, pa još i usmenim formama pripovedanja, iz kojih se razvijaju složenije epske vrste.

Autorova namera da, pripovedajući o Solunskom frontu, na jednom mestu okupi i hronološkim redom predstavi događaje koji su svedočanstvo moralne snage srpskog naroda, odredilo je i glavni ton i centralno usmerenje ove zbirke, kao, uostalom, i njen naslov. Reč je o 29 kratkih priča, u čijoj osnovi je anegdota, u pojedinim slučajevima nešto šire razvijena, ali najčešće ostavljena u rudimentarnom obliku. Budući da je Solunski front, te Albanska golgota podrazumevala niz graničnih situacija i svakovrsnih tegoba sa kojima se vojska suočavala, Kostić je svoju zbirku zasnovao na obrtanju perspektive i stavljanju u fokus onih trenutaka vedrine koji su u tim okolnostima ređi, ali zato dragoceniji i što je još važnije, permanentno prisutni u kolektivu, svedočeći o njegovoj vitalnosti.

Kostić u "Vedrinama u oluji" daje autentična sećanja na četvorogodišnji period Prvog svetskog rata (od septembra 1915. do septembra 1918) koji je proveo sa srpskom vojskom, kao vojnik i lekar, te se u ovoj zbirci spaja anegdotsko, memoarsko i dokumentarno, a hronološki poredak dopisuje nešto od romaneskne zamisli ovom pripovednom vencu. Sve priče počivaju pre svega na govornim situacijama, a centralni junak je kolektiv, te se dočaravaju mentalitetske crte srpskog naroda. Iako se pojedini likovi pojavljuju u mnogim pričama (kuvar Nikola, Petar Vla, Jelisije i njegova mazga Merima, kapetan Sreta, doktor-pripovedač), oni su tek reprezentanti kolektiva i nosioci pojedinih epizoda: lov na vepra, kartanje, susret sa medvedom, lečenje Albančeve žene, put za Skadar, tifusarska buncanja, susret sa engleskim bolničarkama, uzimanje tovara s mazgi Italijana, negovanje jarca kao maskote, nabavljanje koze Belke, i sl...

PRVA KOSTIĆEVA zbirka, iz 1928. godine, imala je sasvim drugačiju i daleko moderniju strukturu. Mada je takođe reč o pripovednom vencu - sve su priče tematski zaokupljene epidemijom tifusa u vremenu Prvog svetskog rata, povezane likovima (pre svega samog doktora, koji pripoveda u prvom licu, a potom i čuvara groblja čiča Janka), te jedinstvenim toposom Strašne Kuće i groblja koje se s vremenom sve više primiče, kako narasta broj umrlih i nepokopanih, Kostić je alegorizovao konkretne okolnosti u nameri da svoju zbirku načini u većem stepenu univerzalnom pričom o smrti i umiranju. Ni tifus u ovim pričama nije nijednom imenovan na eksplicitan način (naziva se Šarenom Bolešću, ali znamo da je reč o zaraznoj bolesti koju prenose vaši i u priči "Moj dvoboj" pratimo doktorovo zaražavanje), kao što nije lako rekonstruisati ni konkretne okolnosti u kojima se priče odvijaju...

Tako "Priče iz Strašne Kuće" ispisuju dramu umiranja, ponekad u snažnom kontrastu sa zvucima života koji dopiru iz varoši, sa konstantim ukazivanjem na trajni nesporazum između bolesnih i zdravih. Ne samo da se zdravi drže na distanci od mesta bolesti nego se, kako pokazuje Kostić, drže i na mentalnoj distanci od ideje o vlastitoj smrtnosti. Kroz prikazivanje individualnih drama umiranja Kostić skreće pozornost na vrednost pojedinačnog života, u čemu je i izuzentna važnost lika čiča Janka, koji svojim prisustvom u uvodnoj i završnoj priči uokviruje zbirku. Snažan humanizam probija kroz ove priče koje tako jasno ističu džon-donovsku poruku - da zvono uvek zvoni za nama, da je smrt jednog čoveka smrt čitavog sveta...

Ako i nije u svoje dve zbirke ostvario vrhunska književna ostvarenja, kroz njih je Kostić - posmatrajući ekstremno pojedinačno iskustvo kao tipično i opšte, i izdvajajući i nižući vedre događaje na fonu ratnih strahota - pokazao sposobnost da zbivanja posmatra iz naročite perspektive, da povezuje kontrastna iskustva, sa očiglednim razumevanjem slojevitosti, paradoksalnosti i ambigviteta života, što su sve preduslovi dobrog pisanja.

(Odlomak iz teksta "Književna ostavština profesora Aleksandra Đ. Kostića")