GROČANSKI LEGAT RAZNORAZNIH ČUDESA: Zbirka vrednih iskopina i ličnih predmeta dr Aleksandra Kostića ponovo pred publikom (FOTO)

Profesor dr Aleksandar Đ. Kostić (1893-1983) ostaće upamćen kao jedan od velikih srpskih polihistora, ljudi neumornog pregalaštva i renesansnih sklonosti. Dr Kostić je bio svestrana ličnost čije je delovanje ostavilo dubok trag u oblasti medicinskih nauka, ali i u kulturi. Godine 1921. mladi Kostić je u Francuskoj briljantno odbranio doktorsku disertaciju i doživeo izuzetne pohvale francuskih naučnika. I pored poziva da ostane, vraća se u rodni Beograd kako bi osnovao Institut za histologiju i embriologiju. Bio je jedan od prvih profesora Medicinskog fakulteta u Beogradu, čiji je bio i dekan (1936-1939), kao i osnivač Veterinarskog fakulteta (1936) i Farmaceutskog odseka Medicinskog fakulteta (1938). Na Medicinskom fakultetu, gde je tri puta zaredom biran za dekana, osnovao je i Terminološki seminar i Foto-laboratoriju. Zbog doprinosa nauci, predsednik Francuske je profesora Kostića, 1940. godine, odlikovao Legijom časti, a 1952. godine je isto odlikovanje dobila i njegova supruga, pedijatar prof. dr Smilja Kostić Joksić - za pionirski doprinos u primeni beseže vakcine.

Život i rad dr Kostića bili su u svim segmentima posvećeni dobrobiti njegove zemlje i obojeni rodoljubljem: "Ostajem i ostaću do kraja života na braniku osnovnih nacionalnih prava i vrednosti srpskog naroda."

IAKO JE BIO KRAJNjE posvećen medicinskoj struci, sa jednakom strašću i istom kompetencijom, bavio se i književnošću, muzikom, naučnom fotografijom, arheologijom. Profesor se sa arheologijom in vivo, susreo sasvim slučajno u Grockoj, varoši bogatoj kulturnom baštinom, s pogledom na Dunav, gde se ponovo obreo 1930. godine, tragom uspomena na lepotu prirode i rovovskih borbi u kojima je učestvovao tokom Prvog svetskog rata.

"Sa izuzetnim uzbuđenjem se sećam da sam s Grockom prvi put došao u kontakt u početku Prvog svetskog rata (krajem 1915. godine), prilikom velike nemačke ofanzive, kada sam bio određen za trupnog lekara VII pešadijskog puka sa sedištem u Grockoj. Tada su se na priobalnom grebenu u Dubočaju nalazili naši odbrambeni rovovi koji su neprijatelju sprečavali prelaz preko Gročanskih ada, ne sluteći da će taj strateški greben kasnije otkriti neočekivane tragove neobično dragocene praistorijske prošlosti."

Očaran krajolikom, odlučio je da priredi veliko i lepo iznenađenje svojoj supruzi Smilji Kostić Joksić. Od Garašanina je 1931. godine kupio vinograd, i u tajnosti počeo da gradi kuću, nedaleko od Dubočajskog potoka.

"... sudbina me je opet dovela na Dubočajski greben, gde sam, ovoga puta, na njemu stekao kutak zemljišta za odmor, sazidavši na njemu letnjikovac u kome sam napisao najveći deo svojih knjiga."

Sin Vojislav Voki Kostić je pribeležio rado prepričavani događaj u porodici: "Majka Smilja sa ushićenjem se vazda prisećala, kako ju je otac poveo brodom na izlet u Grocku. Šetajući se vinogradima, voćnjacima, cvetnim poljanama, prošli su pored usamljene, novosagrađene kuće. Ona ga upita: "Bože, Aleksandre, čija li je ova lepa kuća?", a otac će: "Tvoja, Smiljo", predajući joj ključ uvezan mašnicom!

KOPAJUĆI TEMELjE za letnjikovac, profesor je naišao na skelete i mnoge druge nalaze i predmete, koji su ga, kao svestranog i iskusnog istraživača, izuzetno zainteresovali i ukazali mu na postojanje arheološkog lokaliteta.

"I on je počeo tada polako da prikuplja arheološke nalaze, da sa seljacima razgovara, savetujući im da ono što se nađe prilikom zemljanih radova ne bacaju u među, već da se sakuplja. I ljudi su mu donosili, najčešće ulomke keramike... Neki su govorili: 'Čudan neki profesor, skuplja tako neke otpatke.' Međutim, prevashodno zahvaljujući tome sada se o mikrotopografiji Dubočaja i ovog dela Grocke zna dosta, upravo zahvaljujući tim nalazima koje je profesor Kostić pomno skupljao," zapisao je arheolog Marko Popović u tekstu "Arheološki rad Aleksandra Đ. Kostića" .

Profesor Kostić je svojim uticajem i prijateljskim kontaktima inicirao da Muzej grada Beograda sprovede arheološka istraživanja u Dubočaju. Godine 1963. otpočela su sistematska arheološka iskopavanja kojima je rukovodio dr Vladimir Kondić, prilikom kojih su otkriveni, prvi u Srbiji, ostaci jedne velike vile rustike, zatim veliko rimsko poljsko imanje, nekropola sa više pojedinačnih grobnih mesta, i ostaci vlastelinske grobnice. Arheološki lokalitet Dubočaj je identifikovan kao Mutatio ad sextum miliare. Na lokalitetu su ustanovljeni i stariji slojevi - otkriveno je neolitsko naselje starčevačke kulture, a profesor je u obližnjem Dubočajskom potoku otkrio i vredne paleontološke nalaze.

STEKAO SLAVU PRVOG SRPSKOG SEKSOLOGA

PALEONTOLOŠKA ZBIRKA Srbije je, zahvaljujući prof. dr Aleksandru Kostiću, bogatija za jedan izuzetno redak nalaz na našem tlu - fosilni ostatak vilice hipariona, stare pet do šest miliona godina, koji je takođe izložen u Legatu, u centralnoj vitrini. Nalaz hiparionove vilice u Dubočaju dragocen je i zbog toga što je reč o jednom od svega dva nalaza ove vrste na teritoriji čitave Srbije.

Izložena paleontološka i geološka zbirka u Legatu dr Kostića uglavnom potiče sa lokacije Dubočajski potok, na kojoj je profesor prikupio veći broj fosila školjki, puževa, i lišća raznih vrsta drveća. Među zanimljive nalaze spadaju i kosti runastog mamuta, kičmeni pršljen pećinskog medveda, rogovi evropskog jelena - davno izumrlih životinja. Pronađeni puževi i školjke svedoče da je na našem prostoru pre oko pet do šest miliona godina bilo priobalje Panonskog mora. Profesor Kostić je drugovao i sarađivao sa poznatim geologom Petrom Pavlovićem koji je, njemu u čast, jednoj vrsti školjke dao njegovo ime (Limnocardium opnatum var. Kostići).

Uviđajući obim i značaj zbirke, sistematični i temeljni profesor je svojeručno iscrtao i grafički prikaz, sačinivši sliku koja obuhvata Geološke periode i evoluciju živog sveta (prvi deo) i Razvoj civilizacije (drugi deo), kako bi naučno povezao i likovno predstavio geološke periode i pronađeni materijal. Prikaz sadrži nekoliko stotina crteža na platnenom kartonu, visine tri metra, a širine metar i po. Stvaranje ovog dela je trajalo tri godine i svedoči o likovnom talentu svestranog profesora.

O ZNAČAJU DUNAVA u svim epohama praistorije svedoči veliki broj nalaza, izuzetno očuvanih ribolovačkih alatki, poput udica, harpuna, igala za pletenje mreža, i dr. Otud je prof. dr Aleksandar Kostić za svoju arheološku zbirku prikupio veliki broj izuzetno očuvanih praistorijskih artefakata, posuda i oruđa (kamene sekire, tesle, dleta, šila, motike, i dr.), među kojima su prisutni i brojni nalazi starčevačke kulture. Praistorijski predmeti potiču iz neolitskog naselja koje se nalazilo na arheološkom lokalitetu Dubočaj. Za razliku od njih, većinu vinčanskih posuda i alatki profesor je otkupio, ili pak dobio na poklon od meštana Grocke sa lokaliteta Agino brdo, gde je izučavanjem materijala konstatovano veliko naselje vinčanske kulturne grupe. Među najvažnijim nalazima u zbirci jeste čuveni prosopomorfni poklopac za amfore, jedan od najprepoznatljivijih oblika vinčanske materijalne kulture, koji se javlja iključivo na lokalitetima ove neolitske kulture.

Profesor Kostić je autor i brojnih i značajnih izdanja, čija bibliografija broji preko 200 naslova. Samo iz oblasti medicinske terminologije ostvario je kapitalno delo - "Medicinski rečnik", preveden na osam jezika, sa 140.000 reči. Sa školovanja u Francuskoj, 1914. godine, vratio se u Beograd, kao student medicine i dobrovoljac u Velikom ratu, kako bi bio uz svoj narod. U ulozi bataljonskog lekara učestvovao je u svim golgotama Prvog svetskog rata, od Bregalnice, preko albanskih gudura, do Krfa, Soluna i Kajmakčalana. Originalni stari drveni sanduk u kome je rukopis budućeg Medicinskog rečnika prenet preko gudura Albanije, nalazi se na počasnom mestu u centalnoj vitrini Galerije Legata .

Legat sadrži i jedan originalni rukopis - "Osnovi medicinske seksologije". Naslovi koje je posvetio nauci i polnom životu čoveka doneli su mu slavu "prvog srpskog seksologa". Pionirski rad u ovoj oblasti, koja je tek nagoveštavala da će postati ravnopravna grana medicine, trajao je tokom čitavog njegovog stvaralačkog života, a profesor je na ovu temu pisao, prevodio i držao predavanja. Širokih i naprednih shvatanja, u svojim radovima ženi je davao sasvim izuzetno mesto, i kao čoveku i građaninu, i kao polu, a potvrdu da je u shvatanjima bio ispred svog vremena pronalazimo i u činjenici da je njegova supruga prof. dr Smilja Kostić Joksić početkom 20. veka nosila dva prezimena, što je u to vreme bilo izuzetno retko.

"Ženi, posvećenoj i savršenoj kao polu, sposobnoj i oslobođenoj kao čoveku, punopravnoj i odgovornoj kao građaninu posvećujem sva svoja ostvarenja i dela."

BAVIO SE I LEPOM književnošću - pisao je poeziju i prozu, prevodio, a svoje radove potpisivao je pseudonimom Velizar Ramski, pod kojim je u "Politici", 1928. godine, objavio pripovetke iz rata "Priče iz strašne kuće". Sećanja na preživljena stradanja u Velikom ratu zabeležio je i u drugoj zbirci pripovedaka "Vedrine u oluji - priče sa Solunskog fronta", izdate posthumno, 1984. godine, za koje je ilustracije uradio Zuko Džumhur.

Malo je poznato da je bio i vrsni pijanista. Širokih interesovanja, profesor Kostić se od gimnazijskih dana zanimao i za muziku, a taj talenat će naslediti sin Voki Kostić. Uporedo sa gimnazijom, bio je učenik Srpske muzičke škole, na odseku Klavir i kompozicija, a predavao mu je čuveni kompozitor Stevan Mokranjac. Bavio se komponovanjem, prvenstveno klavirskih i horskih kompozicija, ali i dirigovanjem.

"Za današnje vreme može se reći da mu je hor bio 'raritetan', jer su ga između ostalih sačinjavali: Stanoje Simić, prvi ambasador u UN Titove Jugoslavije, Dragiša Cvetković, predsednik vlade (1939-1941), Draža Mihajlović, đeneral, a povremeno i knez Pavle", zabležio je njegov sin Vojislav.

U postavci Legata je izložena kompozicija "Himna radu" (1940), koja se u više prilika našla na repertoarima školskih i studentskih horova, da bi je godine 1953. u sali Kolarčevog univerziteta izveo mešoviti Hor Radio Beograda.

NERAZDVOJNI ZA ŽIVOTA I POSLE SMRTI

DR SMILjA Kostić Joksić (1895-1981) bila je ugledni pedijatar, naučni radnik, redovni profesor na Katedri pedijatrije Medicinskog fakulteta, šef prvog Dečjeg dispanzera u Beogradu u okviru Dečje klinike, osnivač Savetovališta za odojčad, pisac, autor preko 50 naučnih radova, među kojima su priručnici i prvi naslovi iz kliničke laboratorijske dijagnostike u Srbiji.

Rođena je 30. decembra 1895. u Beogradu, od oca Momčila Joksića, ađutanta Kraljevske garde, i majke Stake Pačić, u porodici sa sedmoro dece. Osnovnu i srednju školu pohađala je u rodnom gradu, gde je i položila ispit zrelosti 1913, nakon čega je upisala studije tehnike.

Ova praunuka vojvode iz oba srpska ustanka Tome Vučića Perišića, istakla se i svojom hrabrošću. Za vreme balkanskih ratova prijavljuje se za dobrovoljnu bolničarku u VII rezervnoj bolnici u Beogradu. Završetak borbi dočekuje sa navršenih sedamnaest godina i dva odlikovanja, Krstom milosrđa i Medaljom srpskog Crvenog krsta. Upisuje Medicinski fakultet u Lozani, 1915, i po diplomiranju , radi na Očnoj klinici u Monpeljeu. Udala se 1919. za kolegu Aleksandra Kostića i prešla u Strazbur, gde je radila na Dečjoj klinici. Bračni par Kostić vraća se u Beograd 1922. Kada je Histološki institut Medicinskog fakulteta u Beogradu dobio svoje prostorije, dr Smilja Kostić Joksić postaje prvi asistent na toj katedri. Godine 1925. premeštena je za asistenta na novoosnovanu Pedijatrijsku kliniku. Pri klinici, osniva Dečji dispanzer i postaje šef te službe, a medicinski problem koji postaje predmet njenog posebnog interesovanja bila je tuberkuloza kod dece, kao i organizacija preventive. Godine 1939. izabrana je za docenta pedijatrije, čime postaje i prva žena docent Medicinskog fakulteta.

U PRVIM godinama nakon oslobođenja (1945 - 1948), docent dr Smilja Kostić Joksić angažuje se u organizovanju lečenja i suzbijanju tuberkuloze kod dece na prostorima posleratne Jugoslavije, koje je u to vreme bilo mnogo. List "Narodni student" će napisati"...prof. dr Smilja Kostić Joksić tendencionalno objašnjava kako je porast tuberkuloze kod dece u Jugoslaviji posledica pogoršanja životnih uslova posle pobede revolucije... Tako, ona ispoljava svoj neprijateljski stav prema našoj socijalističkoj zajednici...". Ubrzo je udaljena sa fakulteta.

Njeni ideološki i politički stavovi nisu se uklapali u novo društvo, u kome se od intelektualaca, posebno univerzitetskih profesora, tražila saradnja i lojalnost. Takođe treba imati u vidu da je stariji sin bračnog para Kostić Ivan (Vanja) poginuo u borbama 1943. godine kao pripadnik Ravnogorskog pokreta, dok je mlađi sin Vojislav (Voki) osuđen na tri godine zatvora zbog rasturanja propagandnog materijala u posleratnim godinama, ali je posle odslužene jednogodišnje kazne pušten na slobodu.

Igrom sudbine, predsednik Francuske republike odlikuje je, upravo 1952. godine, "Legijom časti", zbog izuzetnog zalaganja za primenu be-se-že vakcine kod odojčadi. Tom prilikom joj je, u znak posebnog poštovanja, darovao i broš sa inicijalima BCG od brilijanata. U to vreme na svetu je postojao samo još jedan bračni par koji je nosio isto priznanje - Pjer i Marija Kiri.

Smilja Kostić Joksić i Aleksandar Kostić, od mladih godina nerazdvojni, život su proveli u dubokom razumevanju. Oboje su posedovali izuzetnu stručnost i nesebično su se predavali nauci i radu u društvenom interesu. Živeli su u slozi 70 godina, a na spomen-ploči kraj njihovih imena, ispisan je tekst: Nerazdvojni za života / Nerazdvojni posle smrti.

U postavci Legata se nalaze naslovi i separati dr Smilje Kostić Joksić, ali i foto-albumi sa prikazom kliničke slike dece obolele od tuberkuloze. Tu su i fragmentovani medicinski predmeti, i njena firma-tabla, koja svedoči o postojanju privatne ordinacije.

(Autor je direktor Centra za kulturu Grocka i kustos Legata dr Aleksandra Kostića) 