KAKO JE MILOVAN DANOJLIĆ PRODAVAO PRVI BROJ "NOVOSTI": Veliki književnik o svom kolporterskom stažu i Tršćanskoj krizi

Danojlić je 2017. godine pisao kako je prodavao prvi broj "Večernjih novosti", kao mladi kolporter. Tekst velikog srpskog pesnika prenosimo u celosti.

- U Beograd sam dobegao krajem leta 1953, sa namerom da nastavim gimnazijsko školovanje, i da se, kako-tako, održim u životu. Upravo bejah napunio šesnaestu. Go i bos, gledao sam ljude i pojave sa pouzdanjem koje mi danas nedostaje. Trebalo je negde skloniti glavu, i zaraditi za prehranjivanje. Po prirodi došljačkog položaja upućen na ulicu, upoznadoh, na pločniku ispred Narodnog pozorišta, kolportera Dražu.

Procenivši da sam u nevolji, on mi predloži da dođem u Centar za rasturanje štampe, u Kosovskoj ulici, i da se prihvatim posla za koji se nije tražila stručna sprema ni posebna dozvola. Rasturanjem novina su se, onda, bavili različiti nevoljnici, stari i mladi, ratne izbeglice iz zapadnih delova Jugoslavije, iznemogle starice i poletni dođoši kojima je raznošenje novina bio prvi korak u osvajanju prestonice.

Na repu kolone koja bi, oko pet po podne, izletela u Nušićevu ulicu, vukao se i jedan ostareli ruski emigrant. U avgustu i septembru 1953. raznosio sam NIN i "Beogradske novine". Zarada po procentu, 20 odsto od prodatog primerka.

Onda je, odjednom, izbila Tršćanska kriza. Beograd se oglasio povicima "Trst je naš!", ulicama su potekle ljudske reke, Moša Pijade je poručio nekoj britanskoj političarki da može Italiji pokloniti nešto od svojih ženskih čari, a da ne dira naš ratni plen, za ministra spoljnih poslova Italije, izvesnog Pelu, skovan je slogan Pela-džukela, prema ambasadama i kulturnim centrima poleteše kamenice.

Vesti su se sustizale i prestizale, događaji su se nizali iz sata u sat, pa je dnevni list "Borba" pustio popodnevno, odnosno večernje izdanje, da zadovolji interesovanje uzbuđenih građana...

Jedne noći su i nas, raznosače štampe, potrpali u kamion i sa paketima "Borbe" odvezli u Mladenovac, gde je neki visoki rukovodilac, čini mi se Ranković, trebalo da održi miting. "Borba" je, kao nikad u svojoj istoriji, bila razgrabljena.

Tako će se, sama od sebe, iz preke potrebe, roditi zamisao o pokretanju večernjeg lista, sa danas svima poznatim imenom. Uređivanja se prihvatio Slobodan Glumac, sposoban i radišan čovek, uvek na nogama, uvek u žurbi, ljubitelj i poznavalac književnosti, prevodilac francuske i nemačke poezije. Dugo sam s njime drugovao, sretali smo se i u Beogradu i u Parizu, često smo se i sporili, a kad bih rekao nešto politički vrlo nezgodno, savetovao me je da to pred drugima ne govorim.

Tako se, prirodno, dogodilo da vanredna izdanja "Borbe" zameni novopokrenuti večernji list, čiji sam prvi broj, uz gromoglasnu dreku, prodavao na Terazijama. Moj kolporterski staž trajao je od jeseni 1953, do proleća 1955. Godine 1957. radio sam nekoliko meseci u "Borbi" kao saradnik-pripravnik. U redakciju je povremeno svraćao gospodstveni književnik i pesnik Veljko Petrović, upravnik Narodnog muzeja, da popije kafu i da popriča. Bio je sjajan i kao usmeni pripovedač, zabavljao nas je duhovitim primedbama i anegdotama.

"Večernje novosti" su napredovale, tiraž im je rastao, "Borba" je, kao "organ" Socijalističkog saveza, životarila. Tim povodom, Veljko Petrović primeti:

- To vam je priča o staroj, čestitoj i konzervativnoj majci, "Borbi", koja rodi zgodnu, lakomislenu, uspešnu ćerku ("Novosti"), prodornu i voljenu od široke publike. Ovamo tvrdi i poštovanja vredni principi, a onamo život. Život uvek pobeđuje.

I pobedio je. A "Borba" će se, u godinama Tranzicije, nečujno ugasiti.

Potom ću, kad budem stekao izvesno ime, u "Večernjim novostima" i sarađivati pišući književne i društvene hronike. Trst smo, one jeseni, slavno izgubili, da ga u godinama turističkih izleta na Ponte Roso, kao kupci farmerki, na miroljubiv način osvojimo.