OVAKO JE DANOJLIĆ GOVORIO ZA "NOVOSTI": "Doakaće čovek i ovoj koroni, pronicljiva je on životinja"

Živim na periferiji manjeg grada u jugozapadnom delu Francuske. Kao pisac, navikao sam na život u kućnom pritvoru. Svakodnevno prošetam po okolnim poljima, poštujući poluprečnik dopuštenog udaljavanja. Izvežbao sam se u odricanju, prinudnom i dobrovoljnom. Već pedeset godina sam vegetarijanac, sad je veliki post sa svojim ograničenjima, za vreme posta ne pijem alkoholna pića, mere vlasti su došle da krunišu sve te frustracije. Prestao sam da odlazim na pijacu, u poštu, u knjižaru, prijatelja i poznanika ovde nemam, ostali su u Parizu, odakle sam se odselio pre četvrt veka, udaljili su se, ili poumirali. Imam malu kućnu baštu, u kojoj se, kad je lepo vreme, žena i ja sunčamo. Dakle, stanje je gotovo redovno.
Tako, za "Novosti", o tome kako provodi vreme izolacije, govori pisac i akademik Milovan Danojlić.

* Kako biste opisali ovu situaciju koja nas je zadesila?

- Dogodio se lom. Do juče "žuti prsluci" su demonstrirali tražeći povećanje kupovne moći. Sad su zaćutali, zadovoljni onim što mogu da kupe u bilo kojoj skromno snabdevenoj samoposluzi. Otkrili su važnost poljoprivrednika i bolničkog osoblja, dve slabo plaćene profesije, tako bitne za naš goli opstanak. Uviđamo, odjednom, koliko smo slabi, a uobraženi i obuzeti nevažnim ciljevima, izgubljeni u trci za materijalnim bogatstvima, uspesima, gomilanjem suvišnih stvari. Pokazale su se, za časak, razmere naše taštine, a to je dobro.

* Pamtite li nešto gore?

- Kako da ne! Od novijih događaja, to je, za mene, bilo bombardovanje Srbije iz 1999. Bio sam užasnut, utoliko više što je i Francuska u tom zločinu učestvovala. Bombardovanje je trajalo sedamdesetak dana; po nekim predviđanjima, i ova pandemija će se okončati u tom roku. Ružno i bolno, ne da se zaboraviti. A i inače, u detinjstvu i mladosti sam prolazio kroz razne nevolje, siromaštvo, gladne godine, nagutao sam se strahova i poniženja, i sve sam nekako pregrmeo, bez većih oštećenja. Ono što me nije ubilo, to me je očvrsnulo. U ovom haosu mnogo više brinem za druge, nego za sebe. Imam obezbeđenu starost. Dobro je, kako ima, i kako može biti.

* Hoće li, i kako, čovek umeti iz ovoga da se izvuče?

- Ljudski rod je, u svojoj istoriji, prolazio kroz teža iskušenja, nalazio načina da se odupre. Bolesti su deo našeg putnog prtljaga. Čovek je lukava i pronicljiva životinja, i ovome će doakati, naći će vakcinu. Rat je, gine se, svakodnevno se broje žrtve. Gledao sam, u detinjstvu, kako donose leševe sa Sremskog fronta. Seljanke su na sav glas naricale. Moderno vreme tera čoveka da ćutke guta svoj bol. Najteže je, kao i uvek, majkama.

* Kakav svet vidite posle ove nesvakidašnje krize?

- Biće kao što je bilo. Isuviše smo se zaglibili u blato da bi nas ovakav potres mogao iščupati iz gliba. Ovo što se događa uzima se kao tehnička smetnja, kao prekid uhodanog i jedino mogućeg toka... Već se razmišlja o novom Maršalovom planu, dakle o novom startu za trku u istom pravcu. Napred, u povećanje produktivnosti, u osvajanje tržišta, u bogaćenje jednih i siromašenje drugih, u zagađivanje prirodne okoline. Progresu ne sme biti kraja, a on, nekontrolisan, vodi u propast. Odbili smo se od Boga, izgubili smernost, osilili smo se, sebe smo doveli u smrtnu opasnost. To su, svaki na svoj način, zapazili i opisali Dostojevski, Niče i Marks. Ničega novog.


* Može li, ipak, ovo da bude kraj liberalnog kapitalizma i mondijalizma, koji sve posmatraju kroz konkurenciju i profit?

- Bilo bi dobro da tako bude, ali, velim, slabi su izgledi. U jeku sadašnje katastrofe pojedinci ubiraju dividende u iznosu od stotine miliona evra. Ima onaj vic o turisti koga ljudožderi kuvaju u kazanu, a on, dok voda vri, guta testeninu, ne može da se uzdrži. Neoliberalizam nije pao s neba, to je na zemlji smišljeno i upriličeno. Protiv izabranog pravca razvoja ne pomažu lepe reči ni mudri saveti, ni zavođenje vanrednog stanja. Pljačka, darvinistička konkurencija, naoružavanje i osvajanje, to je, na našoj planeti, redovno stanje. Imali smo socijalistički opit, i on je jednodušno odbačen. Ispada da upravo ovo zaslužujemo.

* Verujete li da postoje zavere oko virusa, leka i trenutne situacije u svetu?

- Ne volim tu vrstu nagađanja. Ako postoji zavera, ona je skovana u visokim finansijskim i političkim krugovima, u čije poslove nisam upućen. Verujem da smo se teško ogrešili o meru, da smo poremetili životnu ravnotežu, da se jaz između bogatih i siromašnih strašno produbio, da smo naneli zlo prirodi čiji smo deo, i da nas, zbog svega toga, stiže ova kazna. Verujem u postojanje vrhovne pravde, u kosmičko zakonodavstvo. Grešeći protiv tog, opšteg ustrojstva, uvek izbijamo u isto bespuće gde nas je, kao dežurni izvršilac pravde, dočekao jedan mali virus, jači od svih berzi i atomskih bombi.

* Koja su sredstva za očuvanje nacije u ovom trenutku?

- Ona koja su nam zaveštali naši preci, kojima nas je naoružala naša teška prošlost. Tradicija od nas traži da je osavremenjujemo, prilagođavamo novim potrebama, da, uz njenu pomoć, nalazimo odgovore na ono što nas snalazi. Sadašnja kriza je ceo svet podsetila na važnost države kao institucije. Kako bismo se bez države i njenih prinudnih mera borili protiv ovog zla? Svaka državna uprava je bolja od nereda i bezvlašća. Naš običan svet je duševan po prirodi, osetljiv na tuđu muku, i njegove vrline su, u ovoj situaciji, veoma vidljive. Deo elite to ne oseća, prekinuo je vezu sa narodom i njegovim vrlinama. Velika šteta.

AKTUELNI SARTR

- NEKO se dosetio i aktuelizovao Sartra. On ima ono "Pakao to su drugi", ima komad "Prljave ruke", kao i komad "Iza zatvorenih vrata", pa se dobija parola za borbu protiv epidemije "Pakao to su drugi (zaraženi), držite prljave ruke iza zatvorenih vrata". Dobri pisci su uvek, na jedan ili drugi način, aktuelni.

* Dopisujemo se u vreme izolacije, je li to prilika i da povedemo računa o pismenosti i očuvanju jezika?

- Ne koristim internet, ali zato svakodnevno telefoniram u rodno selo, i u Beograd, znam otprilike šta se zbiva. Naše novine retko uzimam u ruke i kad sam tamo, na selu, a francuske sam prestao kupovati otkako su se proslavile učešćem u antisrpskoj kampanji. Televiziju, nažalost, i dalje pratim, uz meteorološke izveštaje saznajem i broj novih žrtava. Što se jezika tiče, vidim da je neobavezni i bezsadržajni glaglog "pričati" potisnuo i nadvladao mnogobrojne sinonime (govoriti, raspravljati, diskutovati), što je još jedan primer opšteg srozavanja, odustajanja od ozbiljnog promišljanja i izražavanja. "Govor i jezik, kulturna smotra naroda", a ne priča i jezik: Isidora Sekulić je još kako pravila razliku. Ubih se "govoreći" o tome, ne vredi. Pričaju, pa pričaju. A videh, na jednim vratima Kliničkog centra u Beogradu, da je "najstrožije" zabranjen ulazak u salu: tako će cela zemlja naučiti pogrešan superlativ prideva "strog".

* Imamo, sada, i mnogo vremena za čitanje. Sa te strane, ovo i nije tako loše.

- Čita ko je i inače tome sklon. Meni čitanje, u poslednje vreme, služi kao higijenska mera. Kad se uprljam slušajući ono što se govori preko TV ekrana, uzmem Čehova, ili Andrića, da se očistim. Njihove priče su uistinu lekovite.

* Ljudi razmenjuju svoje video-radove, pošalice, jezičke mudrosti, muzička izvođenja... To je dobar način da se sačuva duh?

- Prinuđeni su na to. Bilo bi dobro da tako nastave i kad prođe prinuda.

OKRENITE SE OBIČNIM STVARIMA

Šta biste poručili čitaocima u Srbiji?

- Više bih voleo da čujem šta oni meni poručuju. Ovo je, svakako, opomena, korisna poruka svakome ko hoće da sluša. Treba se okrenuti običnim, malim stvarima, u njima je sva lepota života. Posvetiti se porodici, prijateljima, bližnjima, prirodi, zemlji, povrtarstvu. Što dalje od dnevne politike, od njenih računa i obračuna.

BONUS - NAJAKTUELNIJI VIDEO SNIMCI