EVROPA NASTAVILA TITOVU POLITIKU PREMA SRBIMA: Zaostajanje najveće Ju-republike bila tabu tema do Memoranduma SANU

Vlast koja je došla posle Miloševića i koja je podržala tu "krivicu", nije imala pravo da se čudi onome što je usledilo: otcepljenje Kosova i njegovo priznavanje od strane Zapada, rasturanje zajednice sa Crnom Gorom, beskonačno odlaganje prijema Srbije u EU, kao, uostalom, i proterivanje 250.000 Srba sa Kosova 1999. i 2004, koje, inače, niko od zapadnih političara i ne spominje i najzad, kao krajnji izraz politike kojoj su Srbi, takvi kakvi su, bili prva prepreka u potčinjavanju planete - predlog da se upravo oni proglase, jedini u istoriji, za genocidan narod. Nismo još uvek dovoljno pronikli u smisao tog predloga, zadovoljavajući se činjenicom da nije prošao zbog veta Rusije. A reč je o ideji izopštavanja poput parija u Indiji, odnosno o legitimizaciji i legalizaciji nestanka, ili tačnije rečeno - uništenja.

Ta politika se ovih dana suočava i sudara sa mnogo većim i težim preprekama ka svom globalističkom cilju i svi su izgledi da neće uspeti u svom anticivilizacijskom naumu, kao što, uostalom nisu uspeli ni prema Srbima, ali nas, uprkos svemu, ne ostavljaju na miru. I pored velikih teškoća zbog učešća u ukrajinskom ratu protiv Rusije, kao i zbog problema sa energentima, inflacijom i svojim javnim mnjenjem, navalili su iz petnih žila da nas nateraju da priznamo Kosovo i uvedemo sankcije Rusiji. Uvek je nešto zbog nečeg drugog, ili, da bi se uradilo ono, mora najpre ovo. Ako Srbija prizna Kosovo, time opravdava bombardovanje, prihvata nepostojeću krivicu za sve i svašta i otvara put svom nestajanju i kao države i kao naroda.

Foto: Matija Koković, Predrag Mitić, Stevan Kragujević, Arhiv Jugoslavije, muzej Jugoslavije, Tanjug, EPA, Arhiv Večernjeg lista, Arhiv porodice Nikezić, dokumentacija Novosti i Borbe, Vikipedia, RTS, Fejbuk

NIJE, MEĐUTIM, sva ta isprepletena mreža uzroka i posledica, pa ni naš sunovrat devedesetih godina počeo Miloševićevim "pogrešnim" dolaskom na vlast, niti se zaustavio njegovim odlaskom. Da bi se ekonomski unazadila Srbija, a to je tema ovog istorijskog dodatka, i istovremeno omogućio raspad Jugoslavije, trebalo je doneti Ustav iz 1974. i Zakon o udruženom radu, Devizni zakon i druga anticivilizacijska akta. A da bi se to usvojilo, trebalo je smeniti Marka Nikezića i čitav tim najuspešnijih srpskih direktora. Drugim rečima, ili parafrazirajući citiranu Miloševićevu oporuku, moglo bi se reći nešto slično i za Nikezića. Nije on smenjen zbog nekakvog liberalizma, pa još i anarholiberalizma, kako se već pojmovno i kvaziteorijski iživljavao Kardelj, niti su srpski direktori smenjeni zbog tehnomenadžerstva, nego se i jedno i drugo dogodilo zbog Srbije i jednog kratkog perioda njenog privrednog uspona početkom sedamdesetih godina, zahvaljujući upravo tom političkom rukovodstvu i tim direktorima velikih privrednih sistema. A upravo je to bila "krivica" i stvarni razlog te svojevrsne "seče knezova" u srpskoj privredi i politici. Posle toga nastupa faza ekonomskog zaostajanja Srbije i traje do samog raspada ili, tačnije - razbijanja Jugoslavije.

Istinu o tome obelodanio je Memorandum SANU 1986. godine, kao što je i 8. sednica CK SK Srbije, godinu dana kasnije, razobličila dugogodišnje pasivno tolerisanje nepodnošljivog položaja srpskog naroda na Kosovu i Metohiji. I umesto da ubedljive i argumentovane istine budu razlog za podršku i novu politiku ostalih republika da se te nepravde i nelogičnosti počnu ozbiljno i konkretno ispravljati, dogodilo se nešto sasvim suprotno - Srbija je optužena i okrivljena za razbijanje Jugoslavije. Memorandum SANU je kriminalizovan i označen, po već ustaljenom stereotipu, za velikosrpski nacionalizam, i to automatski i pre čitanja, još u fazi kad je iznet, takoreći ukraden iz Akademije, pre nego što je i usvojen u nadležnim telima. I nezavisno od toga kako je taj tekst dospeo u javnost, kao i da li je usvojen ili ne, reč je o istinitom, otvorenom i dubinskom pronicanju u prirodu jugoslovenske ekonomske i političke krize i položaju Srbije i srpskog naroda u njoj.

Foto: Matija Koković, Predrag Mitić, Stevan Kragujević, Arhiv Jugoslavije, muzej Jugoslavije, Tanjug, EPA, Arhiv Večernjeg lista, Arhiv porodice Nikezić, dokumentacija Novosti i Borbe, Vikipedia, RTS, Fejbuk

PRIMENA PRINCIPA "DRŽ`TE LOPOVA"

NEŠTO SLIČNO se dogodilo i sa 8. sednicom godinu dana kasnije. Umesto da otvoreno suočavanje srpske vladajuće partije sa istinom o dugogodišnjem maltretiranju i proterivanju Srba sa Kosmeta bude povod za podršku i pomoć ostalih republika i njihovih političkih struktura u rešavanju tog problema koji dugo godina opterećuje jugoslovenski politički život, istina izneta i usvojena na tom skupu odmah je dobila dežurnu etiketu "srpskog nacionalizma". Štaviše, počela je da se označava i kao početak rasturanja Jugoslavije, iako je proces njenog razbijanja, trasiranog Ustavom iz 1974. i pod naletom podivljalih separatizama, bio već uveliko u toku, takoreći u završnoj fazi.

Tako će proisteći iz te izokrenute logike antisrpske koalicije u Jugoslaviji da je zajedničku državu "ubila" istina i njeno obelodanjivanje, umesto obrnuto - da je istina o tome da je Jugoslavija "ubijena" otkrivena prekasno i da su "ubice" već bile jednom nogom na izlasku iz nje. Za svaki slučaj, oni koji su već uveliko odmakli u svojim secesionizmima i rušenju Jugoslavije, odmah su, po principu "drž'te lopova", optužili Srbiju za ono što su već godinama radili i pripremali.

Po istom "principu" po kojem je narod koji je jedini branio Jugoslaviju optužen za njeno rušenje, žrtve paravojnih proustaških formacija u Hrvatskoj - Srbi u Krajini - optuženi su za građanski rat u Hrvatskoj, Srbi u BiH - žrtve paravojnih muslimanskih formacija optuženi za građanski rat u toj republici tri godine kasnije, da bi se isti scenario ponovio i na Kosmetu, gde su albanski teroristi 1998. proglašnjni za borce za slobodu, a država Srbija za agresora na svoju teritoriju! I zbog te "agresije" je bombardovana od strane NATO pakta. Treba li dodati ono što se podrazumeva - da je to agresorska, nelegalna i zločinačka akcija, ali da kolektivni Zapad i dalje zastupa stav da je za to kriva Srbija. To ukazuje na jednu očiglednu metodološku analogiju: odnos prema Srbima od strane političkog Zapada posle devedesetih godina - da su odmah, štaviše unapred i bez izuzetka označavani krivcima za sve što se događalo na prostoru bivše Jugoslavije - samo je nastavak istog takvog odnosa Titove vlasti prema Srbima u celom posleratnom periodu. Dežurna optužba za velikosrpski nacionalizam, i to automatska i apriorna, tretirana je ne samo kao najveća, nego gotovo i jedina opasnost po zajedničku državu.
O SRPSKOM NACIONALNOM i političkom jedinstvu, makar i samo kulturnom, nije se smelo ni sanjati. Ekonomsko zaostajanje Srbije takođe je bila tabu tema sve do pojave Memoranduma SANU. Ne bi se moglo reći da se to nije znalo i nije videlo.

Foto: Matija Koković, Predrag Mitić, Stevan Kragujević, Arhiv Jugoslavije, muzej Jugoslavije, Tanjug, EPA, Arhiv Večernjeg lista, Arhiv porodice Nikezić, dokumentacija Novosti i Borbe, Vikipedia, RTS, Fejbuk

Srpski političari, među kojima Bora Jović, Slobodan Milošević, Dušan Čkrebić i drugi, na čelu sa Ivanom Stambolićem, jasno su uočavali taj problem već od kraja sedamdesetih i početkom osamdesetih godina, ali ta jednostavna i nesporna istina nije smela tako da se nazove, da ne bi, kako je govorio Stambolić bila "hrana" srpskom nacionalizmu. Zato je moralo da se ide izokola i opisno, kao "po jajima", do neprepoznatljivosti. Čak je i jedan urednik smenjen zbog te "politički nekorektne" formulacije. Milošević i Jović su se smelije oslobađali tih nametnutih strahova i kompleksa od kojih su bolovali raniji srpski političari, dok je Ivan Stambolić, iako je taj i druge probleme video isto ili slično, bio u nekoj vrsti veće dinastičke senke.

Stvari su se izrodile u neku vrstu velikog političkog raskola na 8. sednici CK SKS, ali sa ove distance se jasno vidi da se ne bi, što se tiče odnosa Evrope prema Srbiji, ništa bitno promenilo i da je on kojim slučajem pobedio. Bio bi satanizovan isto ili slično kao Milošević, u Hrvatskoj bi bio građanski rat zbog sudbine i položaja tamošnjih Srba, kao i u Bosni uostalom, zatim svakako bi se dogodilo otcepljenje Kosmeta uz oružanu pobunu Albanaca itd. Jedino bi se možda ostvario još jedan zapadni san - građanski rat u samoj Srbiji.