USTAV IZ 1974. TRASIRAO PUT U BANKROT: Pregovorima sa MMF i i dugoročni program ekonomske stabilizacije

Odlučila se za refinansiranje obaveza koje su dospevale u 1983. i za nove finansijske i robne kredite, o čemu je SIV pregovarao sa MMF, Međunarodnom bankom za obnovu i razvoj, Bankom za međunarodne obračune iz Bazela, sa petnaest zapadnih vlada potpisnica Bernskog aranžmana i oko 600 komercijalnih banaka dotadašnjih kreditora jugoslovenske privrede koje su formirale Međunarodni koordinacioni komitet od 15 banaka. Strani finansijeri su insistirali na reformama jugoslovenskog sistema, koje je suštinski bilo nemoguće sprovesti bez promene ustava i sprečavanja paralisanja saveznih institucija ukidanjem prava "veta" republika i pokrajina, koji je zaživeo u praksi. Iako je Jugoslavija pregovarala sa više stranih subjekata, bilo je jasno da oni nastupaju sinhronizovano i svi jugoslovenski pokušaji da bilateralno postignu sporazum su odbijani.

Predsednica SIV-a Milka Planinc je svedočila: "Pokazala se prava slika, posljedica stanja koje je dugo trajalo. Ukupna potrošnja u zemlji znatno je premašila realnu, tržišnu vrijednost onoga što smo proizvodili. Trebalo je to napokon vraćati. Bez povećanja proizvodnje to je bilo nemoguće. Bez podrške zemalja u kojima je 600 banaka povjerilaca to bi bilo nemoguće, a one bez sudjelovanja i konačnog mišljenja i ocjene MMF nisu namjeravale ni započinjati razgovore, a još manje pregovore o reprogramiranju dugova. A bez pregovora i njihova uspješnog završetka zaista bismo imali samo ono 'radije ćemo jesti travu'!" Svi kreditori, a pre svega MMF, uslovili su sporazum sa Jugoslavijom prilagođavanjem privrede i ekonomske politike tržišnim kriterijumima (smanjenje svih vidova potrošnje, prelazak na politiku realnog kursa dinara i realnih kamata, obuzdavanje inflacije).

POČETKOM 1983. DELEGACIJA MMF je u Beogradu od 11. do 17. februara suočila jugoslovensku stranu sa podacima koji su pokazivali da je kriza privrede dublja nego što se krajem 1982. pretpostavljalo da će biti: deficit tekućeg bilansa sa konvertibilnim područjem iznosio je 1,4 milijarde dolara umesto predviđenih 865 miliona, usvojeni budžet federacije je bio veći od očekivanog, novi devizni zakon je pogoršavao dohodovni položaj izvozne privrede. Međunarodni monetarni fond je zahtevao pooštravanje politike u oblasti kursa dinara, fiskalne i kreditno-monetarne politike, dalju devalvaciju dinara za 15% u odnosu na kraj 1982, smanjenje rasta domaće aktive, jer je novčana masa ostvarila brži rast od planiranog i dr.

Rezultat pregovora sa stranim institucijama bilo je zaključivanje pet linija kreditnih aranžmana u 1983, kojima je Jugoslavija obezbedila oko 4,6 milijardi dolara kako bi sprečila bankrot. (Sa MMF je zaključeno 604 miliona dolara po stand by aranžmanu za 1983; sa Međunarodnom bankom za obnovu i razvoj po posebnom kreditu za strukturalno prilagođavanje od 275 miliona dolara. Sa Bankom za finansijske obračune u Bazelu je zaključen kratkoročni kredit od 500 miliona dolara sa obavezom vraćanja već u 1983. godini.

Ugovor o finansijskom kreditu sa Međunarodnim koordinacionim komitetom predviđao je 600 miliona dolara gotovinskih sredstava sa rokom vraćanja od šest godina, 980 miliona dolara za refinansiranje dela obaveza glavnice duga koje dospevaju za plaćanje u 1983. posle 17. januara sa rokom vraćanja od šest godina i obnavljanje dela kratkoročnog duga od 215 miliona dolara (deo koji se odnosio na korišćenje finansijskih sredstava) i njegovo pretvaranje refinansiranjem u srednjoročni kredit od dve godine. Kreditni aražman sa vladama 15 zapadnih zemalja bio je težak 900 miliona dolara robnih kredita namenjenih proizvodnji za izvoz na konvertibilno područje, 300 miliona dolara finansijskih kredita za refinansiranje dela obaveza glavnice duga koje dospevaju 1983. i 220 miliona dolara novih finansijskih gotovinskih kredita.

SUKOB DOGMATA I REFORMATORA

TEŠKI PREGOVORI sa međunarodnim poveriocima i rad na domaćem programu stabilizacije su privedeni kraju u leto 1983. Savezno izvršno veće je zaključilo da prostora za poboljšanje uslova u daljim pregovorima skoro da više nije bilo i da bi nepostizanje sporazuma neminovno vodilo jednostranom proglašavanju moratorijuma sa svim negativnim posledicama na politički i ekonomski položaj i ugled zemlje i na unutrašnje odnose. Posle dramatičnog govora Milke Planinc, koja je upozorila na opasnost od proglašenja moratorijuma, Skupština SFRJ je na noćnoj sednici 2/3. jula 1983. prihvatila gledište SIV i usvojila više interventnih zakona (o plaćanju u konvertibilnim devizama, o obezbeđivanju deviza za plaćanje dospelih obaveza po stranim kreditima, o izmenama Zakona o deviznom poslovanju, o garanciji Federacije za obaveze po sporazumu o kreditu Narodne banke i ovlašćenih banaka sa Međunarodnim koordinacionim komitetom) kojima su jugoslovenska država, njena vlada i centralna banka postali jedini jamac svih kredita, što je bio zahtev MMF. Time je Federacija kao država bila solidarno odgovorna za sve obaveze privrednih subjekata i svih republika i pokrajina. (Tim zakonima su regulisani mehanizmi kojima se zemlja kao garant obezbeđivala od kašnjenja u izvršavanju obaveza prema inostranstvu, regulisane su obaveze Federacije kao garanta i odnosi između republika i pokrajina, sa jedne, i Federacije, sa druge strane, u vezi sa davanjem tih garancija i sl.)

Paralelno sa pregovorima sa MMF Jugoslavija je radila na ekonomskom programu. Savezni društveni savet je 1981. formirao Komisiju za pitanja ekonomske stabilizacije, na čijem je čelu bio Sergej Krajger. Rezultat njenog rada bio je dokument od hiljadu i petsto strana u kome su bili antiinflacioni program, program za rešavanje nezaposlenosti, politike stanovanja, deo o spoljnotrgovinskim odnosima, poljoprivredi itd.

PROGRAM JE USVOJEN je usvojen u uslovima u kojima je odlučujuća uloga u upravljanju društvenim razvojem bila u rukama partijsko-državnog aparata koji je političku moć koncentrisao u republikama i pokrajinama, bez samoupravnog odlučivanja organizacija udruženog rada i tržišnog mehanizma. Polazeći od stava da samoupravljanje nema alternativu i da problemi nisu ležali u Ustavu i Zakonu o udruženom radu već u njegovoj primeni, dokument je bio kompromisan. Uočavao je fragmentaciju tržišta kao zabrinjavajuću pojavu, ali odbacivao ponovnu centralizaciju. Predlagao je manje modifikacije političkog sistema, ali ne njegovu promenu. Taj je program bio "prihvatljiv svima baš zato što je bio tako nekonzistentan i nejasan". Zaklinjao se u Ustav i Zakon o udruženom radu, a zalagao se za tržišne uslove privređivanja. Autori programa su zaključili da je potiskivanje ekonomskih zakonitosti, otuđivanje dohotka od organizacija udruženog rada i "voluntarističko" intervenisanje političkih rukovodstava u ekonomiji stvorilo neracionalnu privredu, ali nisu ponudili mehanizam za vraćanje politike u ustavne okvire.

Milka Palninc je kasnije ocenila da je program imao "dovoljno kompromisa, pa čak i proturječnosti u kojima su oni koji su bili protiv najvažnijeg cilja programa pronalazili uporište za drukčije tumačenje, zapravo odbijanje programa". U takvim okolnostima je 1982-1985. SIV, na čijem je čelu ona bila, vodio politiku smanjenja investicija, ograničenja uvoza, odliva deviza i podsticanja izvoza. Jugoslavija je uspevala da očuva likvidnost, ali bez temeljnih reformi. Vlada je bila na meti i partijskih dogmata i pristalica reformi i tržišne privrede. "Rezultat je bila sve dublja kriza privrede, pad dohodaka i životnog standarda i skoro nepostojeći privredni rast".

LOMLjENjE KOPLjA OKO RASPODELE DEVIZA

SKUPŠTINA SFR JUGOSLAVIJE je krajem juna 1983. usvojila Dugoročni program ekonomske stabilizacije. Savezno izvršno veće je formiralo Komisiju za pripremu i sprovođenje plana ostvarivanja programa. Izvršno veće Srbije je formiralo radne grupe, a Plan ostvarivanja programa do 1985. usvojilo je 28. septembra 1983. Akcenat je stavljen na rešavanje pitanja međusobnih dugovanja organizacija udruženog rada i banaka, oživljavanje proizvodnje, posebno industrijske i poljoprivredne, povećanje izvoza, efikasnije korišćenje društvenih sredstava, usklađivanje investicija sa realnim mogućnostima, smanjenje sredstava za opštedruštvene i zajedničke potrebe.[...]
Jugoslovenska država je 1983. održavala spoljnu likvidnost, ali više smanjenjem uvoza nego povećanjem izvoza. Savezno izvršno veće je u avgustu oslobodilo cene, a ponovo ih zamrzlo u decembru. Inflacija je bila najveća posle rata, čak 60%.

Da bi očuvala spoljnu likvidnost, Jugoslaviji je bilo potrebno 3,6 milijardi dolara stranih finansijskih sredstava 1984, od čega 3,3 sa konvertibilnog područja. Obaveze prema inostranstvu samo za glavnicu duga za konvertibilno područje su 1984. bile 2,9 milijardi a za kamate za iste kredite 2,3 milijarde, ukupno 5,2 milijarde dolara. Jugoslovenska politička elita i ekonomski stručnjaci su se slagali u oceni da je Jugoslavija bila, računajući po glavi stanovnika, najzaduženija zemlja u Evropi sa najvećom stopom inflacije i u vrhu zemalja po stopi nezaposlenosti. Kamate plaćene za strane kredite 1983. iznosile su skoro polovinu ličnih dohodaka zaposlenih. Koliko je spoljni dug gušio jugoslovensku privredu, pokazivao je i stalni rast procenta učešća otplata duga inostranstvu u deviznom prilivu od izvoza roba i usluga: 1981. godine 41,9%, 1982. bio je 54%, a 1983. čak 62,6%. Radilo se o stalnom deficitu robe i usluga od oko 2,5 milijardi dolara koji je nadomešćivan zaduženjem. Međutim, strani centri finansijske moći nisu davali pare bez uslovljavanja.

U PREGOVORIMA SA MMF decembra 1983. i januara 1984. jugoslovenski vrh se suočio sa nekoliko teških uslova za nastavak finansijskih aranžmana. Koplja su se lomila oko pitanja cena, kamata, raspodela deviza, deviznog kursa, izvoznih podsticaja. Međunarodni monetarni fond, od koga je očekivano 500 miliona dolara, tražio je da se realne kamatne stope uvedu do kraja 1984, a SIV je prihvatao do kraja 1985, računajući da će se do tada smiriti inflacija, čime kamate ne bi trebalo mnogo dizati. Jugoslavija je smatrala da bi podizanje kamatnih stopa bilo veliki udar na privredu u situaciji nedostatka obrtnih sredstava. Postojale su manje razlike oko kursne politike, a nepremostiv je bio zahtev MMF za promenu Deviznog zakona sa stanovišta potpune prodaje deviza organizacija udruženog rada sa izuzetkom 15%, što bi ostalo na raspolaganju izvoznicima. Međunarodni monetarni fond je tražio da se na računima NBJ imobiliše oko 6-7 milijardi starih dinara viškova prihoda društveno-političkih zajednica. Pregovori su nastavljeni 4. januara 1984. u još težoj atmosferi. Pošto je SIV u međuvremenu zamrzao cene, MMF je zahtevao i zamrzavanje svih vidova potrošnje, uključujući i plate. Ostao je niz otvorenih pitanja (cene, kamatne stope, kurs dinara, finansijska disciplina, fiskalna politika, kreditni limiti i devizne rezerve).

Ključna neslaganja su i dalje bile kamate i devizni kurs. Bez postizanja dogovora i dobijanja finansijske podrške, Jugoslavija je mogla da računa samo sa do tada zaključenim redovnim kreditima od 800 miliona dolara umesto potrebnih 3,6 milijardi. To bi vodilo u nelikvidnost u plaćanjima prema inostranstvu, proglašenje moratorijuma na obaveze po stranim kreditima i počinjanje pregovora o reprogramiranju dugova u okviru Pariskog kluba. Za vreme njegovog trajanja Jugoslavija ne bi plaćala obaveze iz glavnice duga, ali bi bili prekinuti svi vidovi finansiranja zemlje od stranih poverilaca tokom trajanja pregovora. U takvim uslovima, Predsedništvo CK SKJ je 21. decembra 1983. zahtevalo od republičkih i pokrajinskih rukovodstava da se upoznaju sa mogućnošću da zbog neuspelih pregovora Jugoslavija zapadne u tešku krizu, što bi, kako je naglasio SIV, zahtevalo "posebno neredovno mobilno stanje od organizacija udruženog rada do federacije"...

BANKROT ZBOG NEPOŠTOVANjA EKONOMSKIH ZAKONOMERNOSTI

SRBIJA JE U DOBROJ meri delila sudbinu Jugoslavije. U Srbiji su u 1984. računali sa deviznim prilivom sa konvertibilnog područja od dve milijarde i 210 miliona dolara, od koga bi ostalo samo 12% ili 164 miliona dolara za uvoz i druga plaćanja. (Za naftu, Federaciju i druge savezne potrebe je trebalo izdvojiti 44,1% deviznog priliva, čime bi za ostala plaćanja bez stranih kredita ostalo milijardu i 360 miliona. Obaveze po srednjoročnim i dugoročnim kreditima su bile 765, a kratkoročnim 450 miliona.)
Do detalja upoznato sa tokom pregovora sa MMF i sumornim prognozama za 1984. godinu, rukovodstvo Srbije je u prvi plan stavilo zahtev da se dosledno sprovede program stabilizacije. Preovladali su stav Dušana Čkrebića i Draže Markovića da finansijska podrška spolja nije sama po sebi dovoljna i da je veliki deo uzroka krize ležao u unutrašnjim slabostima, nedoslednom sprovođenju zacrtane politike i deformacijama u društvu, kao i procena Slobodana Miloševića da strane institucije neće uskratiti finansijsku podršku Jugoslaviji. Na odobravanje je naišao i Miloševićev stav da, ako dođe do uskraćivanja pomoći, to neće biti zbog razlika oko kamata, kursa dinara i deviznog zakona, već iz političkih razloga, jer su oni uvek bili u pozadini pritisaka na Jugoslaviju. Milošević nije imao dileme šta bi se desilo ako bi do prekida pomoći ipak došlo - parola "oslonac na sopstvene snage" postala bi "jedina parola opstanka ovog našeg društva", privreda bi prešla na "poluratni kolosek", gde su zatvoreni svi "ventili i kanali priliva likvidnih deviznih sredstava" i gde bi se plaćanje robe i usluga vršilo iz rezervi koje bi društvo formiralo u posebnim uslovima. Zahtevao je dalje zaoštravanje odgovornosti i rada na razradi dugoročnog programa stabilizacije, a da se varijante kriznih situacija, ako neko napadne zemlju ili prekine finansiranje, razrađuju kao sve krizne varijante.

PODSEĆAJUĆI DA REULTATI privređivanja ni u 1983, kada je dobijena finansijska podrška spolja, nisu bili očekivani, Draža Marković je zaključio da je to dokaz da su problemi bili na drugoj strani - u "višegodišnjem nepoštovanju ekonomskih zakonomernosti". Marković je dobio podršku za stav da Srbija može da podrži zaduživanje u 1984, ali samo u funkciji smanjenja duga, tj. u funkciji poštovanja ekonomskih zakonomernosti u sprovođenju programa stabilizacije. I Čkrebić je stavljao akcenat na unutrašnju politiku, zagovarajući potrebu da politika ekonomske stabilizacije "prožme celokupno naše društvo". Dobrivoje Vidić je video političke implikacije pregovora sa međunarodnim finansijskim institucijama. Tražio je da državni vrh upozna vlade zapadnih zemalja sa time da bi izostanak podrške stvorio antizapadno raspoloženje u narodu: "Izazivati destabilizaciju Jugoslavije, stavljanjem nekih nepremostivih uslova, znači otvarati pitanje - kuda vi nas gurate i kakve šanse stvarate za stabilnost u ovom delu sveta". Za Vidića je crvena linija u pregovorima sa MMF bilo sve ono što bi ugrozilo nezavisnost zemlje i društveni i ekonomski sistem. Predsednik Predsedništva Srbije Nikola Ljubičić je govorio o potrebi stvaranja plana razduženja Srbije do 1990.