RUSKA ISTORIČARKA NAROČNICKA: Rusija brani hrišćanske vrednosti i osporava američku dominaciju

Autorka je mnogobrojnih studija istoriografskog i istoriozofskog karaktera, među kojima se posebno izdvaja kapitalno delo "Rusi i Rusija u svetskoj istoriji". Srbiju posećuje redovno od devedesetih godina, jasno iskazujući simpatije prema srpskom narodu koji smatra "velikim akterom svetske istorije". Ovoga puta povod njenog dolaska u Beograd je prijem u SANU. Intervju smo počeli predstavljanjem poslednje knjige u čijem je priređivanju učestvovala, pod naslovom "Čelični grad (1942-1943):

Hitlerovo najskuplje kockanje" o Staljingradskoj bici. Knjiga se, zapravo, sastoji iz arhivskih članaka američke štampe iz vremena prelomnog boja Drugog svetskog rata.
o S obzirom na karakter knjige koju nam donosite, nameće se pitanje kako ju je primila zapadna publika?

- Reakcije publike su bile fine, budući da knjiga tretira period kada smo bili sa Amerikancima "braća po oružju". Međutim, Amerikanci ne mogu da razumeju razmere borbi koje su se vodile na Istočnom frontu. Načelno, američko poznavanje geografije je na niskom nivou. I uprkos tome što priznaju žrtve koje je ruski narod prineo u borbi protiv fašizma, bilo je komentara koji su uporno isticali naše uvođenje "komunizma i totalitarizma" u centralnoevropskim zemljama, kao posledicu te borbe. Na to sam odgovarala vrlo jednostavno. Mi smo drugima dali nešto što smo i sami smatrali najnaprednijim sistemom na svetu. To nije ono što je Hitler imao na umu za sve te narode.

U Hitlerovom poretku Poljaci, baltički narodi i Rumuni bili su viđeni za čuvare svinja i sobarice. Mi smo im dali sistem koji je iznedrio inženjere, lekare, mostograditelje, generale, kinematografe, naučnike. Hitler je bio alternativa Sovjetima, a za Hitlera su ovi narodi bili objekat istorije, samo radna snaga za izgradnju Nove Evrope. Publika je dobro reagovala na ovakve odgovore. Njihova javnost je umorna od neprijateljstava. To nije normalno stanje. Na kraju krajeva, novinski tekstovi sakupljeni u knjizi "Čelični grad" dokazuju da nije uvek bilo tako. Ti tekstovi su dragoceno svedočanstvo jer su originalni, onakvi kakvi su bili u novinama pre osamdeset godina. Tu su tekstovi iz "Boston glouba", "Tajmsa", "Čikago tribjuna" i drugih medija. Pisali su ih neki najrenomiraniji novinari na Zapadu, a među njima su bili i dobitnici Pulicerove nagrade. Zanimljivo je da je u njima u to vreme raspoloženje prema Rusiji, odnosno Sovjetskom Savezu, bilo krajnje pozitivno. Nije bilo ni naznaka rusofobije koja će ubrzo uslediti, a čak je izbegavano i pominjanje komunizma ili totalitarizma. Tu vidimo da je Zapad imao jedan odnos prema Rusima, odnosno Sovjetima za vreme rata, a sasvim drugi posle trijumfalnog ulaska Crvene armije u Berlin i početka Hladnog rata.

Danas smo u vremenu koje se, ne bez razloga, naziva Novim hladnim ratom. Kako ocenjujete odnos kolektivnog Zapada prema ruskom narodu, kulturi i državi od početka specijalne vojne operacije u Ukrajini?

- Čini se da Zapad, a naročito Zapadna Evropa, gaji u sebi neku vrstu ljubomore prema ruskoj pobedi nad Hitlerom. Oni su sebe oduvek smatrali centrom sveta, a Ruse crnom periferijom i parijama svetske istorije. A onda su svi oni klekli pred Hitlerom. Rusija je sama ostala i ustala, kao protiv Napoleona. Znate, ono što važi za Srbe - bolje grob nego rob - primenljivo je i na Ruse. Ta krilatica odlikuje i naš nacionalni duh. Sukob koji se trenutno dešava nije zbog Ukrajine. Njih nije briga za Ukrajinu. Takođe, ne treba gubiti iz vida da je ovo oružani sukob, te da će Anglosaksonci učiniti sve što je u njihovoj moći da očuvaju snagu dolara, koji je izvor američke moći. Izvor američke moći nisu rakete. Ne. Vidite, Amerikanci su zaduženi do mere u kojoj ni sva njihova polja, zemlja, planine i reke ne mogu da otplate taj dug. Zato je njima potrebno da očuvaju sadašnji finansijski sistem. Oni ubiraju danak, kao što je to činila stara rimska imperija, od čitavog sveta. I čim osete da se pojavljuje neka sila koja se usuđuje da pomisli na drugu valutnu zonu, oni uvode sankcije i preduzimaju sve potrebne korake kako bi takve projekte uništili u začetku.

Nekoliko puta ste u javnim nastupima spomenuli da se ovde radi o egzistencijalnom sukobu. Možete li za naše čitaoce da pojasnite kakva je priroda takvog konflikta?

- Rusija ne predstavlja opasnost po sigurnost Amerike. Rusija osporava američku dominaciju. I još bitnije, ovaj sukob je sučeljavanje dva koncepta, dva razumevanja hrišćanskog sveta. Mada, Zapad nazivam posthrišćanskom civilizacijom. Jer i pravoslavci i katolici su primili biblijsko predanje. Jedan od ostataka tog predanja je i sloboda govora. Ali i mogućnost da se vrlina razlikuje od greha, dobro od zla, istina od laži. Sada oni tvrde da moralni principi ne važe, nevažno je šta je greh, a šta vrlina, i naposletku oni preispituju i samu prirodu, ljudsku prirodu koja nam je od Boga data. O svemu ovome piše u Bibliji, i svi ovi fenomeni su poznati, ali se nikada nije desilo, nikad se nismo usuđivali, da greh proglašavamo normom. A sada se to dešava, i to je razlika. Zapad je nekada bio hrišćanska civilizacija. Danas je posthrišćanska.Takođe, na Zapadu danas imamo totalitaristički progon slobode mišljenja. Mnogo gori od onoga koji je postojao u komunističkom Sovjetskom Savezu. Dobro se sećam sedamdesetih godina.

I u Sovjetskom Savezu nije bilo ovako. Zapadnoevropska elita liči na skup fanatizovanih tinejdžera, koji ne znaju ništa o sopstvenoj kulturi. Mi, sovjetska, postsovjetska inteligencija čuvamo u sebi najbolje od evropske kulture. Mi baštinimo i Dantea, Šilera, Leonarda, Flobera, ali i Dostojevskog i Tolstoja. Za nas je sve to hrišćanska kultura. I ruska pravoslavna i zapadna kultura su kulture koje neguju heroizam. Čast je viša od života, bilo je geslo i jedne i druge kulture. To je bila naša zajednička kultura pre postmoderne. Bila je to ista kultura, iako se razlikovala u stilu i jeziku, ali je to bio jedan jedinstveni kod. To više nije slučaj, i zato Rusija smeta.

Hoćete reći da je ovo totalni rat, onakav kakvim ga je definisao Karl Šmit?

- Nisu bez razloga nekoliko puta šefovi država i istaknuti političari sa Zapada naveli da je ovaj rat egzistencijalni. Iako on to nikako nije u bezbednosnom smislu. Ali je egzistencijalan u istorijsko-filozofskoj viziji budućnosti. Rusija je jedina zemlja posthrišćanskog sveta koja tako glasno postavlja pitanje: da li živimo da bismo jeli, ili jedemo da bismo živeli. To su fundamentalna pitanja, fundamentalni koncepti koji se sukobljavaju i zato je ovo egzistencijalni sukob.

U kom trenutku je Rusija postala smetnja? I sami ste konstatovali da nije oduvek bilo ovako, a poslednjih decenija su odnosi Rusije i Zapada bili u različitim fazama.

- Rusija je postala smetnja još pre reintegracije Krima, kada su Rusi proglasili, sa mesta najviših zvaničnika, da će braniti hrišćanske vrednosti. Tog trenutka Rusi su postali jeretici u očima Zapada. I zato dolazi do sukoba. Jedno od suštinskih pitanja je o tome šta zapravo predstavlja progres? Oni tvrde da mi odvlačimo svet u srednji vek, ali to jednostavno nije istina. Mi baštinimo one vrednosti koje su proizvodile heroje u našoj prošlosti. Što se tiče materijalnog aspekta, naravno da idemo u korak sa svetom. I sve ovo je zavodljivo za evropske konzervativce. Da smo kao islamski radikali, to bi bilo odbojno. Ipak, treba imati u vidu da pobuna muslimana protiv Zapada potiče otud što su i oni sami zastrašeni onim u šta se evropska civilizacija danas pretvara. Tehnički napredak je na Zapadu srazmeran gubitku bilo kakvih vrednosti. I muslimani alternativu vide u asketizmu, ali mi ne. Mi samo tražimo način da ostanemo dosledni svojim vrednostima. Naravno, mi imamo i potpuno drugačiju alternativu za čitav svet.

Anglosaksonci vide modernizaciju kao vesternizaciju, ali taj koncept je prevaziđen.

Rusija prihvata svet koji baštini mnoštvo različitih iskustava, prihvata svet u kome civilizacije ne moraju da se odriču svojih temeljnih vrednosti u ime ostvarenja nečije dominacije. Sve to, naravno, predstavlja veliki izazov za Zapad, i mi vidimo nastojanje na Zapadu da se sve mobiliše protiv Rusije.

Neko bi sugerisao da američka ideja o izuzetnosti nije tako daleka od nacističke ideje o "rasnoj supremaciji"?

- Ako već treba istaći nekoga ko u rasizmu ne zaostaje za Nemcima, već prednjači, onda su to Britanci. Nemci su naravno počinili velike grehe, i zauvek će nositi taj žig. Ali Britanci su organizovali prve koncentracione logore u Južnoj Africi. Oni su to pravdali "misijom belog čoveka" čija je obaveza da podučava, da prosvećuje. I danas vidimo da nacizam ujedinjuje Zapad protiv Rusije. Oni podržavaju nove naciste u Ukrajini. I ljudi na Zapadu imaju drugačiju medijsku sliku o ratu u Ukrajini od nas. Oni ne znaju o procesijama pod bakljama na kojima se slave Bandera i Hitler. Ne vide Ukrajince koji ponosno nose tetovaže svastike. Oni ne samo da su prihvatili Hitlerov arijanizam nego veličaju i nordijsko i baltičko paganstvo, odričući se Hrista. I situacija je zaista ozbiljna. Mi se ponovo suočavamo s nacistima.

EVROPA UNIŠTAVA SOPSTVENU KULTURU

- DANAS je na snazi dihotomija: konzervativna hrišćanska Evropa protiv postmoderne Evrope. Rusija stoji uz konzervativce. Možda je pre dva veka bilo iskušenje pratiti evropski put, jer je to bila drugačija, hrišćanska civilizacija. U toj civilizaciji je bilo jasno šta je lepo, a šta ružno, šta je bila vrlina, a šta greh, šta melodija, a šta kakofonija. Danas to nažalost nije slučaj. Evropa uništava sopstvenu kulturu koju i sama smatra svojom. Međutim, i dalje se nadam katarzi koja će doći s ruskom pobedom. I sada kažu da je čitav svet protiv Rusije. Četiri petine sveta gleda u ovaj svet s nadom u rusku pobedu. Ceo arapski svet, Indija i Kina gledaju u Rusiju s nadom - uverena je Naročnicka.

* * * * * * * * *

* Izvod iz prvog dela opsežnog intervjua Natalije Naročnicke objavljenog u poslednjem broju nedeljnika "Pečat".