U VELEGRADU, A CEO ŽIVOT POD SVEĆOM: U kući porodice Mihajlović sijalica nikada nije zasvetlela (FOTO)

Supružnici Branko (67) i Biljana (65), ali ni njihova deca Svetlana (31) i Miloš (25), ne znaju šta znači život u domu sa strujom. Nikada se nisu, kao porodica, okupili uveče ispred televizora da gledaju omiljenu seriju, nemaju frižider, a ni veš-mašinu. Njihov dan završava se čim padne mrak, kada gase sveću i idu da spavaju. Žive od Brankove penzije i Svetlanine socijalne pomoći, što jedva pređe 20.000 dinara mesečno.

Gorka svakodnevica ove skromne i poštene porodice ostavila je trag na zdravlju svakog Mihajlovića. Miloš i Svetlana od rođenja imaju poteškoća u razvoju, a njihova majka Biljana čeka operaciju kuka. Kreće se teško, uz pomoć štapa. Decenije života u mraku, pod svećom "navukle" su kataraktu na oba Brankova oka. Jedno je operisao, a za drugu intervenciju čeka.

Mada su teškog materijalnog i zdravstvenog stanja, Mihajlovići ne traže milostinju. Ne sede skrštenih ruku, rade koliko mogu i trude se da deci obezbede osnovno. Da nisu gladni. Njihova najveća želja je da im se priključi struja, i pomogne oko sređivanja kuće. Bezbroj puta su se obraćali nadležnima, ali sem jednokratnih novčanih pomoći, trajnog rešenja nije bilo.

- U ovoj kući, gde smo rođeni i moja deca i ja, nikad nismo imali struju - priča nam domaćin Branko. - Nije reč o dugovima, nego niko nikad nije hteo da postavi četiri ili pet bandera od glavnog puta do naše kuće, te da "razvuče" žice i spoji nas. Tražili smo od opštine Čukarica mnogo puta da nam omogući priključak na električnu energiju, svi su sve obećavali. Kako prođu koji izbori, tako zaborave na obećanje.

Mihajlovići kažu da su im nadležni govorili kako kuća nije legalizovana, te da zbog toga ne može da dobije struju. Međutim, nismo mogli da ne primetimo da se u komšiluku ove porodice nalazi romsko naselje gde ljudi žive u novim metalnim kontejnerima, koje ne samo da ima električnu energiju, nego i javnu rasvetu!

- Boli me kada vidim da na ulici svetli, a kod mene mrak - kaže Biljana, zadržavajući suze. - Kako da mi ne bude teško kad moj Miša ide da legne u sedam uveče, i kaže "eh, mama kad bismo imali televizor, da slušamo muziku"... Sav veš perem na ruke, Svetlana ponekad ne može da kontroliše fiziološke potrebe pa menjam posteljinu i presvlačim nju nekoliko puta dnevno.

Sa teškim bolovima u kuku, Biljana se jednom rukom oslanja na štap, dok drugom kuva ručak na "smederevcu".

- Deca ko deca, vole mleko, voće, neki slatkiš... Trudim se da im to kupimo kad god možemo. Sad smo nabavili kupus da ga spremimo za zimu. Leti je lakše, sadimo malo povrća u bašti, pa se uvek spremi ručak - govori Branko.

U trošnoj kući nemaju kupatilo. Vodu za kupanje greju na šporetu. Njihovo dvorište, ali i prozore kuće krasi cveće, koje Mihajlovići neguju sa mnogo ljubavi i pažnje. Tokom proleća i leta, nose saksije na pijacu pa uspeju i da zarade neki dinar. Brinu i o nekoliko svojih mačaka i pasa. Otac i sin seku drva za ogrev, i sebi i drugima za prodaju. Miloš je završio specijalnu školu, vredan je i pomaže roditeljima. Svetlanino zdravstveno stanje je teže, pa majka ili otac moraju da budu stalno uz nju. Miša spava u potkrovlju kuće, gde je sredio svoj kutak. Prvi mrak je njegovo doba za počinak. Mali tranzistor na baterije je jedini prozor u svet ove dobre, ali zaboravljene porodice.

Uvođenje struje rešilo bi mnoge probleme sa kojima Mihajlovići kubure, život bi im bio lakši. Neljubazni činovnici sa kojima su se Branko i Biljana susretali dok su tražili pomoć za decu, i "slanje" ovih skromnih ljudi po kancelarijama i šalterima, koji ne znaju šta je struja, a kamoli kako se šalju mejlovi i dopisi, učinila je da se osećaju odbačeno, zaboravljeno, kao da ne žive u Beogradu. Ali, ne gube nadu.

- Miša i Svetlana su nam sve. Imamo još jednu ćerku, ona ne živi sa nama, zaposlena je. Dođe nam, kupi hranu, kafu, pomogne koliko može. Ma, samo kad bi nam došla ta struja…

KREDIT PREPOLOVIO PENZIJU

BRANKO kaže da njegova penzija iznosi oko 20.000 dinara. Međutim, rata kredita prepolovi ovaj iznos. Sa ćerkinom socijalnom pomoći, to je nedovoljno i za lekove, kamoli za pristojan život. Radio je kao noćni čuvar u jednoj obližnjoj firmi, ali kad su počeli problemi sa vidom, dobio je otkaz.

NE VRAĆAJU LIČNU KARTU?

KAKO nam je rekla Biljana, njihova starija ćerka tražila je starateljstvo nad svojom sestrom Svetlanom. Podnela je zahtev pre četiri godine, ali tada su počele birokratske komplikacije.

- U Centru za socijalni rad uzeli su Svetlaninu ličnu kartu i još je nisu vratili. Ćerka nije dobila starateljstvo, a ni dokumenta nazad. Sada je problem kad treba da kupim lekove za Svetlanu, ne mogu bez lične karte. S obzirom na to da ona i Miša koriste "bromazepam" onda prepolovim njegovu terapiju, da bi imala i ona.