SRAMNE STRANICE HRVATSKE POVJESTI: Šta povezuje Kosovo i Metohiju i Istru i kakve veze sa tim ima i Musolini

Svojevremeno je izjavila: "Biće da sam uvek bila protiv ulaska Hrvatske u EU dok ne dođe do vraćanja imovine Jevrejima. O povratku, direktno Istre i Dalmacije, da i ne govorimo."

Nije mimoišla ni Josipa Broza Tita. Njena stranka Braća Italije podnela je predlog zakona da se oduzme Orden Republike Italije nekadašnjem doživotnom predsedniku SFRJ. "Apsurdno je odati počast nekome ko je odgovoran za masakr Italijana. Žrtve fojbe i njihovi najmiliji zaslužuju poštovanje i pravdu", objavila je na "Fejsbuku" Melonijeva.

Fojbe su zapravo naziv za masovna ubistva i pokolje koje su nad pripadnicima italijanske etničke zajednice u Istri i na slovenačkom primorju počinili pripadnici partizanskih formacija krajem i neposredno nakon Drugog svetskog rata. A ime je dato po kraškim jamama u koje su bacane žrtve.

A šta se to događalo sa Italijanima koji su živeli na istočnoj obali Jadrana posle 1945? Istra i slovenačko primorje, Rijeka i Zadar, bili su u sastavu Kraljevine Italije do te godine. U tim krajevima na koje je zvanični Rim polagao pravo, Italijani su bili izuzetno brojni, prema nekim procenama, bilo ih je više od 300.000. Prema poslednjem popisu, u Hrvatskoj živi 13.763 Italijana, a na Slovenačkom primorju ih ima nešto manje od tri hiljade.

Broj mrtvih i prognanih licitira se po formuli koju su Hrvati primenili na etničko čišćenja Srba, od Jasenovca do "Oluje". Sve minimiziraju. Oni tvrde da je u fojbe bačeno 490 nesretnika, a Italija pak dokazuje da ih je bilo 15.000. Svi dosadašnji pokušaji da se dođe bar do približne brojke prognanih su propali jer su žestoko osporavani. U Rimu tvrde da ih je bilo 350.000, a u Zagrebu kažu 200.000.

ČINjENICE govore da je ovaj egzodus etničkih Italijana planski sprovođen. Ubistva i pogubljenja, u neposrednim poratnim godinama, zamenjena su nasilnim oblicima zastrašivanja, pretnjama, nacionalizacijom, eksproprijacijom i diskriminatornim oporezivanjem. Jedina mogućnost da prežive ili da mirno žive bez straha bila je da beže za Italiju.

Koliko je ovo pitanje bolno za Italijane, najbolje svedoči primer da se u ovoj zemlji obeležavaju dva dana sećanja. Jedan je 27. januara i zove se Giornata delle Memorie, a obeležava sistematsko ubijanja Jevreja, Roma, hendikepiranih u vreme Musolinijeve vladavine. Drugi je 10. februar, Giornata del Ricordo, i odnosi se na ubijanja i proterivanja Italijana iz Istre. Ranijih godina taj drugi dan sećanja, iako je imao opštenacionalni karakter, obeležavao se uglavnom u Trstu i okolini. Međutim, poslednjih godina širom Italije održavaju se komemorativne sednice, ponegde i ulične demonstracije.

I dok su Italijani masovno proterivani, negde krajem 1946. Josip Broz je izašao sa predlogom da se Rumuniji dozvoli "aneksija" vlaške oblasti u Istočnoj Srbiji. Jer, objašnjava, "drugovi Rumuni, Georgiju Dež i Ana Pauker, smatraju da je to njihov narod i njihova teritorija". Ovom Titovom predlogu oštro se suprotstavio Blagoje Nešković, predsednik Vlade i prvi čovek srpske partije.

"Ti i Kardelj najurili ste iz Istre i poslednjeg Italijana, a od Srbije tražite da se Vlasi priključe Rumuniji!", ljutito je odgovori Nešković, koji će, inače, biti prvi srpski komunista koji će večitom vođi reći NE.

TIH GODINA, što je više Italijana proterivano, to je više Šiptara iz Albanije naseljavano na Kosovu i Metohiji. Metode pritisaka koji su Hrvati primenjivali prema Italijanima i koji su dali vidljive rezultate, polako se sele na Kosmet. Cilj je isti, ostvariti etnički čistu pokrajinu.

Svu osetljivost Hrvatske i Slovenije na spomen proterivanja Italijana osetio je na svojoj koži Dobrica Ćosić, reagujući na otvorenu podršku severnih republika kosovskim Albancima u njihovim nastojanjima da se odvoje od Srbije. Tada je veliki pisac izjavio "da ne treba pričati samo o granicama Srbije, već i o nekim drugim granicama", aludirajući na Istru i slovenačko primorje. U Zagrebu i Ljubljani reagovali su svi politički forumi i kulturne institucije brutalno blateći srpskog klasika.

Znanje o prošlosti nikada nije konačno, kako bi to rekao akademik Ljubodrag Dimić, ono je uvek "selektivna rekonstrukcija" prošlih događaja ispunjena kontroverzama. Tako i ovo dovođenje u vezu Istre i Kosova i Metohije ima bogatu predistoriju.

PREUZIMAJUĆI vlast u ime kralja Petra Drugog, knez Pavle je bio duboko svestan evropske realnosti tih godina, da se Versajski sistem raspada i da je Nemačka postala ona poluga koja stvara novi poredak. To je značilo da u toj konstelaciji odnosa Jugoslavija mora da pronađe svoje mesto. Svi napori kneza Pavla bivaju usmereni samo ka jednom cilju - sačuvati zemlju od ratnih strahota. Ali, tu se pojavila ozbiljna prepreka: izbeći rat, a ne pristupiti Trojnom paktu. Kao jedno od rešenja pojavila se inicijativa iz Rima da se mir na jugoistoku održi bez ulaska Jugoslavije u taj savez, preko ugovora o trajnom prijateljstvu sa Italijom. Vođa italijanskih fašista hteo je po svaku cenu da uspostavi odnose sa Jugoslavijom, bar na onom nivou kao kada je Milan Stojadinović bio predsednik Vlade.

Knez imenuje specijalnog tajnog savetnika dr Vladislava Stakića, koji tri puta putuje u Italiju - u novembru 1940. i dva puta u februaru 1941. godine. Specijalni izaslanik prvi put se susreo samo sa grofom Ćanom, ali drugi put i sa Musolinijem. Susret se desio 4. februara 1941. u Bariju i Duče mu je uručio krajnje iznenađujuću poruku za kneza Pavla:

- Nudim Jugoslaviji prijateljstvo. Želim da Jugoslavija ostane van rata i zato ću vam učiniti takve propozicije koje, mislim, neće biti smetnja da se italijansko-jugoslovenski odnosi učvrste. Moramo raditi tako i postupati tako da se to ne vidi. Moramo pronaći razloge da ubedimo, ne toliko Hitlera, što nije tako teško, koliko Ribentropa, koji je pokvareno lukav... - rekao je Musolini.

I vođa fašista je pismeno obrazložio svoju ponudu koju dr Stakić 9. februara lično predaje Pavlu. Musolini doslovce piše knezu namesniku:

- Nudim izmenu jugoslovenskog stanovništva u Istri za albansko stanovništvo u Jugoslaviji. To je naročito važno za vas Srbe, jer bi na taj način posrbili vaše Kosovo, čije je stanovništvo pretežno albansko, a koje za vas ima toliku istorijsku i nacionalnu važnost. Krajem februara ja ću održati jedan veliki govor u Rimu i njemu bih objavio naš novi savez i moju novu politiku prema Jugoslaviji...

OVAJ savez, kako je naveo Musolini, bio bi dovoljan korak Jugoslavije za približenje Osovini, a na taj način bi ostala van rata i ne bi se postavio zahtev za ulazak u Trojni pakt.

Reakcija kneza Pavla na ovaj predlog Benita Musolinija zabeležena je u Stakićevoj knjizi "Moji razgovori sa Musolinijem - Osovinske sile i Jugoslavija", koja se pojavila 1967. godine u Minhenu, tri godine posle njegove smrti.

- Nemam prava da Slovence i Hrvate premeštam sa njihovog nacionalnog tla na kome žive više od 1.000 godina. Jugoslavija se ne može za sva vremena odreći onih krajeva sa izrazitom jugoslovenskom većinom - odmah je rekao knez.

Sledeći susret sa Musolinijem dr Vladislav Stakić je imao 24. februara 1941. u Rimu. Duče je bio nezadovoljan što iz Beograda ne stiže odgovor na njegovu ponudu. Rekao je Stakiću da želi da se sastane sa knezom i da izmenjaju misli o svim pitanjima koja se tiču buduće politike dveju zemalja.

Knez Pavle nije prihvatio Musolinijevu ponudu. Odbio je i susret sa njim. A dr Stakiću će u privatnom razgovoru reći da "u ponudama Musolinija nema ničeg povoljnog za Jugoslaviju". Nepoverenje prema začetniku marseljskog atentata, koji je u Italiji držao Pavelića, prevagnulo je. Umesto saveza sa Italijom, vlada Cvetković-Maček počela je pregovore sa Nemačkom o pristupanju Trojnom paktu.

Knez Pavle, odbijajući sprazum sa Musolinijem, u suštini je Hrvatima sačuvao Istru. A da je prihvatio, pitanje je da li bi postojala samozvana republika Kosovo. U svakom slučaju, pitanje iseljavanja Italijana još jedna je sramotna stranica hrvatske istorije. A Slovenija je svoj izlaz na more dobila etničkim čišćenjem Italijana iz primorskih gradova, u kojima Slovenci nikada nisu ni živeli.

"REPUBLIKA": FOJBA JASENOVAC

UDRUŽENjE prognanika iz Istre, koje u Italiji zovu ezuli, iako ih je sve manje među živima, i dalje je vrlo aktivno jer ga nastavljaju naslednici i nameću se kao jak pokret, pre svega zbog potraživanja svoje imovine. O raspoloženju prema Hrvatima možda najbolje svedoči tekst objavljen pre izvesnog vremena u rimskoj "Republici" pod naslovom "Senke prošlosti", u kome novinar Gvido Rampoldija piše o stradanju Srba u Drugom svetskom ratu i zverstvima Pavelićeve vojske. Ilustrujući kontinuitet hrvatske mržnje prema drugim nacionalnostima navodi primer da je u ratu 1991. u Istri spaljen živ čovek samo zato što je Srbin. Uz tekst ide fotografija ustaša koji kolju svezanog čoveka, ispod koje piše: "Fojba Jasenovac."

BONUS - NAJAKTUELNIJI VIDEO SNIMCI