KRSNE SLAVE RUŠE LAŽNU MITOLOGIJU: Srpski karakter i pravoslavlje u srednjovekovnoj Bosni su nesporni

TODOR Pišteljić je, u svojim analizama objavljenim u časopisu Srpske patrijaršije, "Teološki pogledi" 1971, pokazao da je pravoslavnost Srba iz Bosne i Hercegovine u srednjem veku bila neupitna. Tamo je naročito bio slavljen jedan od Sveta Tri jerarha(pored Vasilija Velikog i Jovana Zlatousta), Sv. Grigorije - Grgur Nazijanzin, vaseljenski učitelj i svetitelj, zvani Bogoslov. Kraljevi Tvrtko I i Tvrtko II i Tomaš (do pokatoličenja) kovali su novac sa likom Sv. Grigorija. Kotromanići u svojim poveljama često spominju Sv. Grgura. Tako je ban Stjepan II pisao za sebe, "az ban Stjepan, zovom Sv. Grgura rab", a njegov brat Vladislav kaže za sebe "az rab Božiji i Sv. Grgura". Njegov sin kralj Tvrtko I podigao je crkvu u Trstivnici i posvetio je Sv. Grigoriju.
Bogumilska sekta je prezirala kult svetaca i nije slavila nikog od svetih, a naročito ne Svetog Grigorija Bogoslova.

SVETKOVANjE PRAZNIKA

PRAVOSLAVNI Srbi u Bosni i Hercegovini slavili su iste praznike kao i svi pravoslavni na svetu. Iz testamenta gosta Radina, uglednog saradnika Stjepana Vukčića Kosače vidi se da on slavi Božić, Blagovesti, Vaskrs, Đurđevdan, Vaznesenje, Petrovdan, Svetog Stefana, Aranđelovdan, kao i Presvetu Bogorodicu. U testamentu navodi da mu je krsna slava Đurđevdan.

Hrvoje Vukčić, veliki vojvoda bosanski i herceg splitski, naručio i 1404. godine dobio od "krstjanina Hvala" bogoslužbeni rukopis, divno ukrašen, u kome su pomenuti Blagovesti, Vaskrs, Sveta Trojica - Duhovi, Rođenje Svetog Jovana Krstitelja - Ivanjdan, a Hval je naslikao Hrista okruženog anđelima, Bogorodicu, Svetog Jovana Krstitelja, Svete Petra i Pavla itd.

Sandalj Hranić je u Dubrovniku čuvao skupocenu ikonu Bogorodičinu, a njegov sinovac Stjepa Vukčić Kosača nosio je uza se ikonu Majke Božje i Svetog Đorđa, svoje krsne slave, ostavivši ih zaveštajno svom najmlađem sinu.

Bogumili nisu slavili ni Bogorodicu, ni svece, a nisu imali ni krsnu slavu.

SVETE MOŠTI

BAN TVRTKO i majka mu Jelena u povelji izdatoj 1354. Vlatku Vukosavljeviću, zajedno sa dvanaest uglednih bosanskih vlastelina, zakleli su se na Evanđelju i moštima, a ban Tvrtko izdao je Dubrovčanima povelju 1. juna 1367, kojom im potvrđuje sve povlastice, date im od strica mu bana Stjepana II, i na koju se sa još trojicom vlastelina zakleo ovako: "Prisegosmo na moćeh i na svetom jevanđelju kunući se."

Pravi maloazijski bogumili su prezirali telo kao tvorevinu zlog demijurga, i nikakvim se moštima nisu klanjali.

ZADUŽBINARSTVO

KAO I SVI srpski vladari, bosanski monarsi su bili ktitori i zadužbinari pravoslavnih hramova. Kralj Tvrtko podigao je crkvu u Trstivnici i posvetio je Sv. Grigoriju Bogoslovu. Veliki vojvoda Stefan Vukčić, herceg od Sv. Save, sazidao je 1454. svoju zadužbinu u Sopotnici kraj Goražda. Gost Radin, svojim testamentom, ostavio je 140 zlatnika za zidanje hrama, u kome će počivati posle smrti. U rukopisu krstjanina Hvala nalazi se odlomak iz apostolskih poslanica "kad se sveti nova crkva".
Izvorni bogumili su hramove smatrali đavoljom zabludom i nisu ih gradili.

KRŠTENjE

SRBI U BOSNI i Hercegovini krštavali su se kao i svi pravoslavni. To se vidi po sledećim naslovima u Hvalovom rukopisu: 1) kršteni i spasenija ih, 2) prizivanje Sv. duha na krštenje. 3) O kršteni i dari Sv. duha, 4) Silazak Sv. duha na one koji se krstiše i verovaše.
Kralj Stefan Ostoja u povelji od 15. januara 1399. priziva Svetu Trojicu i kaže: "Va te bo krstih se." Kad mu se rodio sin godine 1401, pozvao je Dubrovčane na krštenje deteta.

SVETO PRIČEŠĆE

DA SU SE pravoslavni Srbi u Bosni i Hercegovini pričešćivali, Hval je ostavio podatak u rukopisu pod naslovom "O pričeštajuštih se", što znači - o onima koji se pričešćuju.

VENČANjE

BILA JE prisutna i Sveta tajna venčanja. O tom govori ovaj naslov u Hvalovom rukopisu: "O pokoreni žen'i sčetani k'mužem i spaseni duhovni v obraz Sarin" ("O pokoravanju žene koja se s mužem venčala i o njenom duhovnom spasenju po uzoru na Saru").
Pravi bogumili su prezirali brak i porodicu.

VASKRSENjE

U HVALOVOM rukopisu nalazi se i ovaj naslov "O voskrešeniji vsih tijel". Zbog preziranja tela, bogumilska sekta je i vaskrsenje smatrala obmanom. Srbi srednjovekone Bosne i Hercegovine verovali su u vaskrsenje mrtvih po uzoru na Hrista.

KULIN BAN

TODOR PIŠTELjIĆ navodi i druge dokaze o pravoslavnosti Srba u Bosni i kaže: "Kulin Ban (1180-1204) izdao je u Dubrovniku povelju 29. avgusta 1189. godine, koja počinje znakom krsta rečima: "U ime Oca i Sina i Svetoga duha", a završava se rečima: "Tako mi Bog pomogao i svih sto evanćelja." Na kraju je napisano da je izdato na dan Usječenija glave Jovana Krstitelja. Taj se praznik i danas svetkuje toga dana, i to samo u pravoslavnoj crkvi.

MATIJA NINOSLAV

MATIJA Ninoslav ban (1232-1250) za vreme svoga vladanja izdao je Dubrovniku četiri povelje. U prvoj iz godine 1235. kaže: "U Ime Oca i Sina i Svetoga duha amin. Az rab boži Matej sa odmelom Ninoslav ban bosanski kle se knezu dubrovačkom, takom smo se kletiju klel, kakom se je klel Kulin ban". U povelji iz g. 1240. zaklinje se "u Gospoda Boga našeg Isusa Hrista i u Presvetu Bogorodicu deviju vladiku Mariju i u častni životvorešti krst i u sveta božija evangelija", itd. sve u pravoslavnom duhu."/.../

U svojim poveljama Ninoslav je isticao napomene: "Ako Srbljin tuži Vlaha (Dubrovčanina), ima da se parniči pred dubrovačkim knezom, a ako Vlah tuži Srbljina ima da se parniči pred banom". Iz toga se vidi da je Ninoslav svoje podanike smatrao Srbima, a Dubrovčanina Vlahom, naime Romanom. Ovi podaci jasno govore da je Ninoslav bio vernik Crkve bosanske i pravoslavne vere, kao Srbi, iste vere.

STJEPAN DRUGI KOTROMANIĆ

STJEPAN II Kotromanić (1314-1353) pisao je za sebe: "Az ban Stepan a zovom svetoga Grgura rab." Sa svojim bratom Vladislavom izdao je povelju ključkom knezu Vlkoslavu, koju je utvrdio pred dedom velikim Radoslavom i pred gostom Radoslavom i pred starcima Radomirom, Žumborom i Vlčkom i pred svom crkvom. Povelja je izdata na Moištri u kući gosta Radoslava. Docnije je izdao i povelju knezu Vlcku, ocu Hrvoja Vukčića, velikog vojvode bosanskog, koja se završava rečima: "A tko se poreče, da je proklet Bogom, Sinom jego i Prečistom Materju jego i častnim životvoreštim krstom i četirimi evangelisti i dumanadeset apostola i četirimi deset mučenika." Kao što se vidi, povelje su izdavane u pravoslavnom duhu.

KRALj TVRTKO

TVRTKO I Kotromanić, njegov naslednik, na traženje ključkih knezova posle smrti strica mu Stepana II potvrdio im je zajedno sa ocem Vladislavom i majkom Jelenom posede poveljom koja se završava ovako: "A tko će to poreći ili pretvoriti, da je proklet Ocem i Sinom i Duhom svetim i Materom i četirimi evangelisti", itd. Tvrtko je krunisan na grobu Sv. Save u Mileševi 26. oktobra 1377. kao pravoslavni vladar jer da to nije bio, bratstvo mileševskih monaha ne bi to moglo izvršiti prema crkvenim propisima."

STEFAN OSTOJA

STEFAN Ostoja (Kotromanić) vladao u dva maha izmeću 1398. i 1418. Godine 1399. krunisan je u Mileševi i tom prilikom izdao je povelju u kojoj kaže da je došao na presto svojih praroditelja, videvši zemlju "neimajuću svoga pastira" i kleo se u 318 nikejskih svetih otaca.

STEFAN TVRTKO DRUGI

STEFAN Tvrtko II (1404-1443) takođe je krunisan u Mileševi godine 1421. U Trstivnici je u Crkvi Sv. Grigorija Bogoslova godine 1443. dana 14. juna izdao povelju Dubrovniku, u kojoj se i on kune u 318 nikejskih otaca.

HRVOJE VUKČIĆ

HRVOJE Vukčić, veliki vojvoda bosanski, a pred kraj i "herceg splitski", proglašen od napuljskog kralja, kad je bio na vrhuncu svoje moći, osnovao je grad Jajce i u njemu crkvu sa zvonikom. U gradu Zvečaju na Vrbasu blizu Jajca izdao je 15. januara 1404. povelju, u kojoj se zaklinje "postaviv ruci na svetom evangeliu i na časnom krstu Hristevi", a na početku povelje označen je krst i ona počinje rečima "va ime Oca i Sina i Svetoga Duha". Hval, krstjanin, napisao je svoj čuveni rukopis po porudžbini samoga Hrvoja i Hval je, kako kaže, radio tu knjigu u hramu velikog vojvode i hercega splitskog, pa se iz toga može zaključiti da je i crkvu u Splitu vojvoda sazidao. Pišteljić kaže: "Filolog Daničić ustanovio je da je po slikama i sadržaju knjiga namenjena Pravoslavnoj crkvi. Rački je u svojoj raspravi napisao da se pokušavalo Hrvoja prevesti u rimsku veru, ali da se u tom nije uspelo."

SANDALj HRANIĆ

SANDALj Hranić, bosanski vojvoda, sa svojom braćom Vukcem i Vukom i sinovcem Stjepanom u jednoj povelji zaklinju se na ovaj način: "Rotismo se i zaklesmo na časnom i životvoreštem krstu Gospodnjem i četiri evanđeliste i u dvanaest vrhovnih svetih apostol i u 318 svetih otaca "iže su va Nikeju", itd./.../ Sve njegove povelje počinju sa znakom krsta. U Dubrovniku je imao na čuvanju među zlatnim i srebrenim stvarima i jednu zlatnu ikonicu, a kad je istu povlačio, poslao je po nju Dmitra, starca Crkve bosanske. Njegova žena Jelena, kćerka srpskoga kneza Lazara, stalno je podizala crkve i stare opravljala. Testamentom moli svoga sinovca Stjepana Vukčića da se brine o njima i zaklinje ga ovako: "va Svetuju Trojicu jedinosuštnuju i nerazdelimuju".

STJEPAN VUKČIĆ KOSAČA, HERCEG OD SVETOG SAVE

SINOVAC Sandalja Hranića, Kosača se, godine 1448. proglasio hercegom od sv. Save i otada se u poveljama zaklinje ovako: "Ja Herceg od Sv. Save zaklinjem se u Gospoda Boga vsedržitelja Oca i Sina i Svetoga Duha i u Presvetu ego Bogomater i v silu častnoga i životvoreštega krsta Gospodnjeg i v evangeliste i dvanaest vrhovnih apostola".

Iz svih argumenata Pištljićevi vidi se da su vladari srpske Bosne i Hercegovine bili pravoslavni, a ne bogomili.

Srbi su, u srednjem veku, pod novim bogomilima podrazumevali rimokatolike. Miodrag Petrović o Dušanovom zakoniku kaže: Posebnu vrstu odbrane pravoslavlja i osude rimokatoličke vere čini Dušanov zakonik (1349. i 1354), gde se u 1. članu pod hrišćanima podrazumevaju samo pravoslavni, a u članovima 68. govori se o Latinima isključivo kao jereticima, dok se u 85. članu propisuje stroga kazna za one koji izgovaraju "babunsku reč". Ta babunska reč je samo jedna - filioque, kao rimokatolički dodatak u 8. članu Simvola vere.

Na taj način su zasvedočili svoje pogrešno učenje o tome da Duh Sveti ishodi ne samo od Oca, kako piše u Jevanđelju (Jn 15,26), nego i od Sina. Eto zbog čega su nazvani duhoborcima, dualistima, babunima, bogumilima, što će reći - jereticima o čemu sam podrobno pisao u svojim knjigama. Nazvani su i "novim bogumilima" zato što su, poput starih bogumila, dualisti, kad se radi o ishođenju Duha svetog. Za razliku od takvog jeretičkog učenja, kod pravoslavnih je dogmatsko učenje da, po rečima Svetog Simeona Solunskog (1410-1427), ne može jedno isto da istovremeno izvire (ishodi) iz dvoje. Latini ne razlikuju dve glagolske imenice: ishođenje i poslanje, zbog "skučenosti njihovog jezika", kako to Sveti Sava prenosi u jednoj (51) od triju glava (4951) Zakonopravila protiv latinske jeresi. Jer, Duh sveti ishodi od Oca, a šalje se preko Sina."