ČETRNAESTORO ĐAKA STRADALO NA EKSKURZIJI 1971: Krenuli iz Kragujevca na more, ali nikad nisu stigli

Četrnaestoro đaka. Osnovaca. Svi iz škole u Stragarima, zaustavljeni u strašnoj železničkoj nesreći kod Sarajeva. Na prvoj ekskurziji i prvom putovanju na more.

Opraštala se Šumadija i od svog Zlatomira Ivanovića, narodnog učitelja i nastavnika.

Bio je koji sat pred zoru, kada se dogodio užas. Na putnički voz Beograd - Ploče, u Semizovcu, u kome su bili đaci, svi osnovci, udarila je teretna kompozicija. Sve je u trenu postalo jauk, postalo vrisak. Čulo se dozivanje roditelja. Učitelja. Ta jeziva noć obeležila je živote preživelih i iznedrila jedan podvig nad podvizima.

- Ime tog podviga je ime naše učiteljice Veroslave Ivanović - s ponosom, i kao da je jedva dočekao susret, kaže Boban Vujić, nekadašnji njen đak. Ustao je.

- Mnogi od nas iz tog prokletog voza joj dugujemo život. Zamislite vi, kada se sve to dogodilo, ta užasna nesreća, taj haos, ona spasava decu redom, a zna da su u jednom od vagona, na kraju, i njena deca Rajko i Kosara. Samo je na trenutak, kao kamen, primila vest da joj je i suprug Zlatomir stradao. Zatekla je u jednom od smrskanih vagona samo Rajka.

Kosaru je odvezla Hitna. Šest sati ta naša učiteljica se borila za svaki dah života svojih đaka. I, kad god joj neko spomene ime, ja ustajem. I pre ove nesreće, kada je došla u našu školu, osećale su se njena toplina i divovska snaga. Bila je zaista velika, a istinski skromna. Majka hrabrost.

Stragari, pre koji dan. Sve boje jeseni. Miholjsko leto. Prelepo mesto i dobri ljudi.

Kažu nam, u centru, da se varoš u proteklih pola veka, promenila. Raselila na razne adrese. Samo je jedna adresa ostala ista. Adresa tuge, na ovdašnjem groblju, u kome počiva četrnaestoro dečaka i devojčica. A u vrhu, kao u kakvoj učionici, njihov nastavnik Zlatomir.

- Bio sam četvrti razred, moj brat Stanko, prvi - priča Vujić, a kao da se obraća nevinima koji su toliko uporni da cvetom prekriju malenu humku. - Neću ja bez njega na ekskurziju, rekao sam roditeljima. On skoči, zagrli me. Hvala, braco. Otac sakupio malo para, majka kaže: Ajde, nek idu zajedno. On stradao. Jako malen nas napustio. Roditelji su patili i otišli za njim. Sad sam sam. A, nisam usamljen. Bol mi pravi društvo.
Kragujevac, kasnije...

Ovde žive deca heroine Veroslave Ivanović, Kosara i Rajko. Dobrota se ogleda u njihovim licima, baš onakva dobrota o kojoj su nam pričali u Stragarima iz kojih su ih okolnosti pomerile prema centru Šumadije. Toplina se ogleda u licima njihovih ćerki. I unuci su odavno stigli.

- Obradovali ste nas, jer čuvate uspomenu na našu majku - dočekala nas je Kosara Stanković, odnedavno penzioner "Pošte Srbije". Pravnik.

U rukama kutija sa Zlatnom plaketom za podvig "Novosti". Priznanje majci koja je bila majka sve dece iz voza smrti. Učiteljica svih đaka u užasnoj nesreći. Požrtvovana. Posvećena pozivu i do kraja života u misiji plemenitosti. U Crvenom krstu. U Kolu srpskih sestara. Svuda gde je bilo važno da se pomogne drugome. A kada su stizala priznanja, odgovarala bi: "Hvala vam, ne treba".

- Plaketa "Novosti", a proteklo je, eto, više od pola veka, jedna je od relikvija u našoj kući - priča Kosara.

- Mama ju je čuvala u ormaru dnevne sobe. Nije je isticala, a opet joj je bila svakog dana na oku. Jednostavno, ona je bila takva, nije umela da se hvali. Kad su je, posle te tragedije, "Novosti" nagradile za podvig, mnogi su je, iz cele bivše Jugoslavije, zvali za intervju.

Govorila je, tada, zašto je to toliko važno. Valjda bi svaka majka učinila isto. A učitelj za svoje đake, isto. I kada im nije roditelj, dužan je da se za njih žrtvuje... Takva je bila. Takav nam je bio i otac. Na tim vrednostima smo odrasli brat i ja. Tako i našu decu usmeravamo. Znate, mnogo je važno kada iza dece ostaju uspomene časnih i poštenih ljudi. Čestitih i ničim neukaljanih.

Dok razgovaramo sa kćerkom i sinom heroine užasne tragedije jula 1971. godine, odvajajući ih od "obaveza" njihovih najlepših uloga koje ostvaruju na sceni sa svojim malenim unucima i uz koje su im, priznaju nam, lakša sećanja.

- Ali, naša mama sa tim bolnim sećanjem na tragediju je živela i iz života otišla sa nezaraslom ranom - govore deca učiteljice Veroslave.

- U nekim prilikama, kada smo je molili da pokuša da se oslobodi tog tereta, jer je učinila ipak veliko delo spasavajući ostalu decu, odgovorila bi nam: "Vi ne možete ni da zamislite kako se ja osećam, moja deca živa, a četrnaestoro nije. Čula sam vaš vrisak i dozivanje. Znala sam: živi ste. A, ovi, koji jedva dišu, njima je pomoć potrebnija..."

Toliko je, samo, o ovoj nesreći svojoj deci govorila učiteljica Veroslava Ivanović. Od te nesreće, sa njenog lepog lica nestao je osmeh.

- Mi smo želeli taj osmeh - kaže Kosara. - Ne, nije ga bilo. Vratio joj se kada su se Rajku i meni rađala deca. Ali, nikada onaj osmeh kakav je bio pre tog jula sedamdeset prve.

KUMOVALA NOVOM ŽIVOTU

NAŠE komšije u Stragarima, dok je mama još radila u školi, roditelji Dragana i Dragice Nedić, oboje stradali u Semizovcu, voleli su je i poštovali. Kada se majka dečice malo pridigla od tuge, na svet je donela devojčicu. Mamu su pozvali da kumuje tom novom životu - ispričala nam je Kosara.

USPOMENA KOJA SIJA

ZNAČI nam ova plaketa "Novosti". Koliko je značila našoj majci, a jeste, jer ju je čuvala, toliko znači i nama. Njenoj i našoj deci. Radujemo se što će je sačuvati i naši unuci. Jedno, barem, od njih šestoro, da u nasleđe preuzme uspomenu koja sija - kaže Rajko Ivanović.

BONUS VIDEO

DESILO SE PRE 36 GODINA: Hrabar potez Milutina zbog kog je dobio nagradu Večernjih novosti