SREBRENICA, NAJVEĆA OBMANA POSLE 1945. GODINE: Autorski tekst istoričara Milivoja Ivaniševića
POSLE višegodišnjeg neuspešnog traganja i u nedostatku dokaza da su 10. jula 1995. godine prilikom osvajanja i ulaska u Srebrenicu Srbi počinili stravične zločine genocida nad muslimanskim civilima, visoki predstavnici za BiH Volfang Petrič i Pedi Ešdaun, bez sumnje razočarani tim saznanjem, odlučili su da to nadoknade izgradnjom memorijalnog kompleksa u selu Potočari, rodnom mestu Nasera Orića, ratnog komandanta tog dela Podrinja i Osme operativne grupe Armije BiH.
Foto AP
To je odgovaralo i ambicijama muslimana i njihovog predvodnika koji je hteo da Srbima i njihovom Jasenovcu suprotstavi svoje islamsko mezarje - Srebrenicu. Vlada RS je za taj objekat morala 2000. godine da isplati, prema odluci visokog predstavnika Ešdauna, 4.681.692 konvertibilne marke. Za tu odluku on je od "Majki Srebrenice", nevladine organizacije registrovane u Nemačkoj, nagrađen "Potočarskom poveljom" i bio prvi koji je ovenčan tek ustanovljenim priznanjem.
O nedostatku dokaza da je izvršen masakr muslimanskih civila uverio se znatno pre njih dvojice, tadašnji glavni istražitelj za kršenja ljudskih prava u Srebrenici, visoki komesar UN Henri Vilard, koji je na Tuzlanskom aerodromu jula 1995, gde se slilo više od 20.000 izbeglih muslimanskih civila, novinarima izjavio: "Nismo pronašli nikoga ko je svojim očima video zločine". To su objavili mnogi dnevni listovi u svetu među kojima i "Tajms". Ili, još ubedljivije, u londonskom "Dejli telegrafu" 24. jula 1995. objavljen je članak T. Bučera: "Nakon pet dana intervjuisanja, glavni istražitelj Ujedinjenih nacija po pitanju navodnih kršenja ljudskih prava za vreme pada Srebrenice, nije našao nijedno svedočenje o zločinima iz prve ruke." Milivoje Ivanišević/Foto A. Stanković
Normalno, jer nije ni bilo zločina. Ali, to se dogodilo i zato što je Alija Izetbegović zaboravio i nije, bar iz predostrožnosti i za svaki slučaj, po svom običaju, naredio da se ubije nešto muslimanske dece i žena. Ti leševi bi bili neoboriv dokaz o srpskom genocidu. Međutim, on je verovao i to je više puta izjavio, čak i Bilu Klintonu, da će u Srebrenici stradati najmanje 5.000 muslimanskih civila. Na toj proceni izgrađen je kult laži o genocidu.
U medijima i javnosti nije proklamovana stvarnost činjenica, već nametnuta stvarnost moći. U ovom slučaju nije uputno izostaviti značajnu ulogu Tadeuša Mazovjeckog koji je 1992. imenovan za prvog izaslanika UN za ljudska prava u BiH, koji je pomenutu procenu podigao na 7.000. Njega je Džered Izrael jednom prilikom nazvao "bosanskim Vokerom". Na kraju je lansirana i ustaljena brojka od 8.372 navodne žrtve.
Tada je počela zloupotreba mrtvih, da bi Petrič i Ešdaun i njihovi trabanti prikrili činjenice i lansirali neistinu o genocidu. Zato je u nedostatku svejedno kakvih žrtava počelo otkopavanje starih grobova ne samo iz Srebrenice i okolnih muslimanskih sela, već i iz susednih muslimanskih opština i prenošenje posmrtnih ostataka u Memorijalni centar. Tako je punjeno to mezarje. Međutim, time je izigran čak i zakon koji je doneo visoki predstavnik i koji je objavljen u "Službenom glasniku RS" u kome je zapisano da se to mesto "trajno određuje za groblje i svetište na kojem će se podići spomen-
-obeležje onima koji su ubijeni u masakru koji je izvršen u julu 1995. godine u Srebrenici".
Ukopavanju prvih 600 tela navodnih žrtava 31. marta 2003. prisustvovao je lično i Bil Klinton, tadašnji predsednik SAD. U spisku tih 600 "žrtava" nije bilo civila, dece ili žena. Međutim, bio je 271 muškarac, a oni su već naredne godine ponovo oživeli u biračkom spisku OEBS za prve izbore u BiH. Falsifikat je bio više nego očigledan. U spisak "žrtava" upisani su živi muslimani Srebrenice i okolnih sela. Na prvim izborima bile su 2.442 osobe koje su pre toga proglašene za navodne žrtve i pokopane u Memorijalnom centru. Potom sledi veliki broj lažnih žrtava i ljudi koji su pokopani prethodnih godina i izvađeni iz okolnih grobnica. To su, pretežno, njihovi ugledni borci, mudžahedini, odgovorni za ubistva, pokolje i uništavanje srpskih sela.