ZABRANJENA KULTURA BRANI SE U SRBIJI: Boris Vadimovič Berezovski, jedan od najznačajnijih pijanista današnjice, govori za "Novosti"

Jedan od najvećih pijanista ovog veka, poput većine njegovih sunarodnika, prognan je iz evropskih koncertnih sala, zabranjen je, pa je njegov jučerašnji nastup u Srbiji - intriga, čist ekskluzivitet i vrhunski kulturni događaj. U razgovoru za "Novosti", koji sat uoči nastupa na muzičkom festivalu "Kustendorf klasik", kaže da je od svih proživljenih emocija izazvanih brutalnim odstranjivanjem sa mnogih scena, preostalo ono najjače - osećanje sreće:

- Čim sam došao u Mokru Goru, razgovarao sam o programu sa organizatorima. Ovaj festival je posvećen prevashodno ruskoj muzici, ali ću svirati i Betovena. Makar mi ništa i nikoga ne ukidamo, i zašto bismo. Nema misterije u vezi sa tim. Ja ranije, inače, nisam previše svirao Betovena, tek u nekoliko poslednjih godina činim to češće jer je i njegova muzika ona u koju sam zaljubljen. Ja sam uvek taj koji odlučuje kakav će program biti jer znam šta meni najviše odgovara, kao i publici. Ovaj put, sviraću i dela Šostakoviča, Prokofjeva i Rahmanjinova.

Zabranjeni ste, sasvim konkretno, na zapadnoj muzičkoj sceni, na samom početku rusko-ukrajinske vojog sukoba, a umetnik ste koji je uvršten u najznačajnijih pet pijnista ovog milenijuma. Kako ste primili takvu odluku zapadnih menadžera u kulturi?

- Ja sam, posle svega, zahvalan tim ljudima na njihovoj odluci. Dobio sam puno vremena za sebe i za umetnost, koliko god cinično to može zvučati. Srećan sam sa manje koncerata i sa više prostora da mislim i da radim na suštinski važnim stvarima. Te važne stvari se sada, kada je rutina na koju sam navikao razbijena, otvaraju. Za umetnika je izlazak iz ustaljenih navika uvek čist dobitak koji daje i daće dobre rezultate.

Prvo je čuveni Valerij Gergijev odstranjen sa mesta šefa filharmonije u Minhenu, sa festivala, sa scene, iz muzičkog menadžmenta. Usledilo je "otkazivanje" ostalih ruskih umetnika. Kakve je emocije izazvao ovaj progon?

- Moja prva reakcija na progon ruskih umetnika iz zapadnoevropskih muzičkih tokova, bila je neverica. Odmah zatim, shvatio sam da me ni najmanje nije briga. Nije mi važno što ne nastupam tamo gde sam navikao. Ja sebe nikome ne namećem. Koliko ko vredi u muzičkom svetu, poznato je. Taj momenat početne neverice odnosi se za zapadnoevropsku demokratiju i takozvane demokratske vrednosti, u kojima više nije moguće izraziti sopstveno mišljenje. Mislio sam da je takva vrsta zabrane, teranja na ćutanje - nemoguća, ali se pokazalo suprotno. Ovo je vreme političkih ultimatuma, a mesta ima samo za one koji na njih pristaju. Ja imam mnogo prijatelja, oni imaju različite poglede na ratna dešavanja, ali svako poštuje tuđe stavove. Kada se ti stavovi razlikuju, nećemo puno pričati o bolnim temama, ali niko nikoga ne isključuje. Sve prijatelje sam sačuvao i to je važno.

Prošlo je skoro osam meseci od početka vojnih sukoba. Spomenuli smo da su najveća imena ruske i svetske muzike "ukinuta", kakav je položaj mladih ruskih umetnika?

- Na meti su se našli, u početku, i mladi umetnici iz Rusije. Tokom prethodnih sedam-osam meseci, cela stvar je malo ublažena. Sada je politikantima i ideolozima u svetu muzike važno da vrata zatvore samo za one koji su o oružanom sukobu govorili javno, u medijima. Oni koji nisu davali izjave, po automatizmu su politički korektni i već su nastavili da sviraju širom Evrope i sveta. Cela stvar je, dakle, donekle ublažena. Sada i priznati i poznati ruski muzičari, ponovo nastupaju u Francuskoj, u Americi. Ipak, u javnom prostoru nema njihovih reči o stvarima koje su izvan muzike. Bitno je nemati mišljenje, a ako ga nekim slučajem imate, ono mora da bude jedino poželjno.

Posebaan kuriozitet i neshvatljiva stvar je ukidanje ruskih kompozitora. Počelo je kada je filharmonija u Kardifu izbacila dela Čajkovskog sa repertoara, a zatim se ta stvar nastavila...

- Uklanjanje velikih kompozitora je groteskno. Uz to, posebne kompozicije su bile zabranjene. Reč je o "1812" i "Maršu robova" Čajkovskog. Prvo delo slavi rusku uspešnu odbranu u Napoleonovom pohodu, a drugo delo slavi rusko učešće u srpsko-otomanskom ratu. Ako postoji neka definicija ljudske gluposti, onda su to ovakvi postupci. Nama koji nismo političari ostaje da se smejemo, samo što taj smeh liči na onaj kada se ismeva neki ludak koji se našao u "svom elementu". Dakle, sa jedne strane je neprijatno, ali šta drugo uraditi. Prolazi i to ludilo, ruski kompozitori se vraćaju na repertoare velikih kuća. Otkazivanje kulture ipak je sveprisutno u svetu iz različitih razloga, ne samo povodom rata. Meta su svi, jer je na sceni revizija istorije: postoji jedan festival u Nantu, a taj grad je svojevremeno doživeo procvat zbog trgovine robljem. Danas oni uklanjaju spomenike iz tog perioda trgovine robljem, međutim, ako ne žele samo da budu licemerni, onda bi morali srušiti ceo grad. Današnje blagostanje potiče iz loše istorije. Problem je, ako bi srušili sve, šta bi bolje sagradili? Tu nastaje zastoj.

Pogrešno je, dakle, suditi o prošlosti današnjim očima, besmisleno je. Grad, na sreću, ipak nisu srušili. Imam prijatelja muzičara, sjajan je, ali već neko vreme on na nastupima, na festivalima, ne govori sa ženama, jer su ga označili kao nekoga ko ima naklonost prema ženskom polu. Veliki je spisak razloga za ukidanje ljudi i njihove umetnosti. Poenta je ljude ućutkati, kako bi političke elite mogle da rade šta žele.

Vaš konkretan greh je nastup na jednoj televiziji, kada ste izrazili naklonost prema sopstvenom narodu, ceneći da je dolazak NATO na granice vaše zemlje pretnja...

- Moj greh je to što sam svoj stav o oružanom sukobu formirao ne na osnovu medija, ruskih ili zapadnih, već na osnovu stavova američkih politikologa. Oni su predvideli razvoj događaja u Ukrajini i jasno su rekli da bi sukob tamo isključivo bio greška zapadnih zemalja. Onih koje svesno prelaze "crvenu liniju" i postaju realna pretnja bezbednosti Rusije. To se i dogodilo. Ja sam izneo stav američkog politikologa, koji ističe da je američki liberalizam agresivan, napadački. On kaže, ako uspešan liberalni sistem uspostavimo u SAD, drugi će slediti dobar primer. Ako ga namećemo vojno i na druge načine, tragedije su neizbežne. Upravo to se dogodilo. Mnoge zemlje ne mogu usvojiti krajnji liberalizam, jer svaka država ima specefične i trajne vrednosti koje želi da sačuva. Ali šta da radimo, SAD je moćna država i odlučila se za nasilan put.

Neke vaše kolege, poput Larsa Vogta, izrekle su jake reči povodom vašeg stava o vojnom sukobu. Konkretno, on je naglasio da je "vaše prijateljstvo i zvanično okončano". Kako ste reagovali na ovakve postupke?

- Mi smo bili poznanici, sreli smo se dva ili tri puta u životu, poslednji put pre šest ili sedam godina, nikada nismo bili prijatelji, pa prijateljstvo nije ni moglo "pući".

Njemu je, pretpostavljam, bilo bitno samo da iskaže korektan politički stav. Nije baš da sam izgubio prijatelja. Moji pravi prijatelji, čak i ako su nam stavovi suprotstavljeni, ostali su prijatelji. Svaka promena koja se dogodila, za mene je bila dobra.

Koliko se život ljudi u Rusiji promenio od početka vojnog sukoba?

- Ljudima u Rusiji, život je promenila mobilizacija. Pre toga, uticaj vojnog sukoba na rusko društvo bio je zanemariv. Od početka mobilizacije, deo ljudi ostao je uz svoju državu, a neki odlaze u Srbiju, Uzbekistan, Gruziju, Crnu Goru. Koliko god da ste patriota, ako imate dete, ne želite da ono završi u ratu. Svako intimno donosi ovakve odluke za svoju porodicu.

Uz zabrane ili bez njih, ruski muzičari dugo vladaju svetskom scenom. Kako objašnjavate ovaj fenomen?

- Prisustvo ruskih muzičara širom sveta posledica je sistema izgrađenog u SSSR. Morali smo imati sve najbolje, što je besmislica. Ja sam protiv takvog sistema, on će dati neke rezultate, ali će proizvesti i puno ljudi koji u umetnosti više ne doživljavaju radost.

Za uspeh ruskih muzičara najznačajnija je ipak velika tradicija iz 18. i 19. veka, na koju se naslanja svako talentovano dete koje počinje da se bavi muzikom.

Nastupate nekad kao solista, nekad u okviru kamernog sastava. Koje je zadovoljstvo veće?

- Sve to deo je profesije. Nekad si sam u centru pažnje, nekad deliš scenu sa drugima i obe verijante imaju svoj udeo lepote. Sa drugima, u kamernom sastavu, svakako je zabavnije.

Kada ne pripremate nastup, kakvu muziku slušate?

- Slušam tradicionalnu, narodnu muziku mnogih naroda. Balkansku pre svega, srpsku i bugarsku. Zatim irsku i švedsku, svaka je jednako lepa. Verujem da jedino narodna i tradicionalna muzika uspešno ujedinjuju ljude. U takvoj muzici, svako je istovremeno jedinstven i univerzalan. Klasična muzika ipak je elitistička, mora se poznavati i učiti. Tradicionalna muzika ipak je osnova i jednostavno je - najradosnija.

Koga volite da čujete od mlađih pijanista?

- Posebno cenim i izdvajam pijanistkinju Varvaru Mehkovu, a za njom još dvadesetak mlađih kolega. Kada imate jedan određeni broj vrhunskih muzičara, neko od njih se izdvoji na osnovu svoje individualnosti koja je Božji dar, neka vrsta lične hipnoze, talenta, nije dakle stvar u brzim prstima. Isto se dešava u ljubavi, privlačnosti i uopšte sa svim pozitivnim emocijama, ne znate šta je to što vas tako sveobuhvatno obuzme. U muzici, neki retki ljudi znaju da postignu ove vrhunce i svako od njih to radi na jedinstven način.

"KUSTENDORF KLASIK"

MEĐUNARODNI muzički festival "Kustendorf klasik", ovaj put jednodnevni, održan je juče na Mokroj Gori, a važan muzički događaj obeležio je nastup čuvenog ruskog pijaniste Borisa Berezovskog u punoj "Prokletoj avliji". Na festivalu su nastupili i mladi talentovani muzičari iz Srbije, zatim pijanisti Andrej i Nikola Blagovčanin iz beogradske Muzičke škole "Stevan St. Mokranjac", kao i Pjevačka družina Svetlane Spajić.

Događaj je sam po sebi bio ekskluzivan, jer je u vremenu zabrane na svetskim scenama, nametnute ruskim umetnicima, publika uživala u nastupu jednog od najvirtuoznijih pijanista na planeti.

U punoj sali "Prokleta avlija", pored domaćina Emira Kusturice koji je pozdravio publiku, bili su i Nikola Selaković, šef diplomatije Srbije, predsednik Republike Srpske Milorad Dodik i mnogobrojne ličnosti iz javnog života.

JAKI UTISCI

KAKVI su vaši utisci o Mokroj Gori?

- Ja sam puno puta gostovao u Beogradu i u raznim drugim balkanskim gradovima. Sada sam prvi put u jednom zaista izmeštenom planinskom mestu i utisci su jaki. Ne mogu da zamislim nikoga na svetu kome se ne bi svidela Mokra Gora, mada je u istom tom svetu čak i to moguće.