LOV NA SOMA JE KAO TANGO: Goran i Zoran Milivojević 40 godina se na bućku nadmudruju sa dunavskim grabljivcem

Naprotiv. Ova proždrljiva grabljivica prepredena je i lukava. Kad se nađe u klopci, čini sve da iz nje izađe. I načinom na koji to uradi, zadivi čak i stare rečne vukove.

- Bogami, ume da iznenadi snalažljivošću i upornošću da nam ne padne šaka. Ali, i mi konja za trku imamo - kaže Goran Milivojević (61) iz Tekije, koji sa bratom Zoranom (58) soma lovi na bućku više od 40 godina.

A počeli su, vele, učeći od ujaka Đorđa Tašića, iskusnog tekijskog alasa koji je sistem za lov na soma usavršio do tančina. Đorđe je dotadašnji kanap, debljine dva do tri milimetra, zamenio najlonom od 1,2 mm, umesto crvenih krpica na kanapu stavio je vunenu kićanku, a ispod nje udicu, dok je olovo, nekad ciklično raspoređeno po konopcu, stavio iscela u težini od 300 grama. Samo je bućka, ta drvena palica od pola metra, sa "pečurkom" veličine petodinarca ostala ista, premda je i ona usavršavana u skladu sa potrebama sada već iskusnih ribolovaca.

- Negde 1974. u Tekiju je taj sistem sa kanapom i drvenom bućkom doneo iz Zemuna neki Kostake. Naš ujak je prihvatio taj način lova na soma, ali je, eksperimentišući na Dunavu, usavršavao i tehniku i sistem. Nije samo zamenio kanap, krpice i olovo, već je usavršavao i mamce, pa je tako dodao crva, larve i jelenka, pa onda durdubaka i u sezoni skakavca. Takav ujakov sistem uslovio je manji otpor u vodi, jače vibracije zbog kićanke i naravno bolji odziv soma - pripoveda nam Goran i dodaje da su on i brat od sredine 1985. uveli u sistem pecanja na bućku i štapove sa mašinicom.

Braća Milivojević, višestruki pobednici i osvajači brojnih nagrada, svoju karijeru lovaca na soma započeli su osamdesetih godina prošlog veka, učeći od ujaka, ali i svog oca Nikole, pobednika prve "Zlatne bućke Đerdapa", jedinstvene ribolovno-sportske i privredno-turističke manifestacije, koju su u slavu ovog drevnog načina ribarenja ustanovili 1984. Tekijanci. Prvih godina u lov na soma alasi su na "Zlatnoj bućki" išli sami, a od 1991. posade su dvočlane.

- Za mene je Dunav sve. Odmalena volim vodu. Brat i ja smo pecali i kao mali, čak i mrežama koje je pravio tu jedan deda u selu. Goran je dvadesetak godina pecao sa tatom, a ja sa prijateljem Zoranom Dinulovićem. Dunav i bućka su nas čak i okumili. Kum je do tada lovio smuđa, ali kad je naučio da peca na bućku i uhvatio svog prvog, 25 kilograma teškog soma, druge ribe nisu postojale. Ne bih ovo menjao ni za šta na svetu - veli Zoran Milivojević.

Lov soma na bućku zahteva, pre svega, znanje, iskustvo, dobro poznavanje terena, ali i koncentraciju, spretnost i nadasve upornost. Lov na soma je, pripovedaju ribari, kao tango, jedno drugo mamite, izazivate, provocirate, čekate reakciju, hvatate se ukoštac i uvek bolji dominira.

- Kod lova soma na bućku najvažniji je timski rad, ta uzajamna pomoć oko obezbeđivanja mamka, čamca, pente, lokacije gde se peca. Efekat timskog rada vidljiv je kod izbora terena jer čamac mora da se održava shodno toku reke Dunav, pa se prati konfiguracija terena, pa na osnovu toga i iskustva tražimo ribu. Jedan je za motorom, drugi puni mamke, jedan vadi ribu, drugi donosi meredov - dodaje Goran Milivojević.

Plahoviti i nepredvidljivi Dunav bio je za ribare i raj i pakao. Znalo se dobro gde su najbolje vode, gde ribe ima, a gde se nikako ne peca. Izgradnja đerdapskih elektrana usporila je brzake, pa je Dunav u sektoru Đerdapa postao prava Meka.

- Đerdap je osamdesetih postao izvor somovine. Brana je ukrotila vodu, jezero je postalo dublje, puno prirodnih prepreka, hrane za ribu bilo je u izobilju, pa je sve to doprinelo da se som brže mresti i razmnožava i da bude sve veći - kaže Goran.

Iako je izgradnja prve đerdapske hidroelektrane zaustavila morune, koje su do tada stizale do Kladova, Donjeg Milanovca, Golupca, bogatstvo i raznovrsnost ribljeg sveta, soma, smuđa, tolstolobika, ali i štuke, mrene, bucova i ostale bele ribe postali su značajan izvor prihoda za stanovništvo ovog kraja.

- Nažalost, ribarenje danas zahteva pre svega značajna finansijska sredstva, pogotovu na soma, jer je to privredni ribolov, pa morate i da imate firmu i da plaćate dažbine.

Srećom za nas kojima je lov na bućku u krvi, koji pulsira i tera nas da se stalno vraćamo ovom pionirskom pecanju kao droga, donoseći nam radost, potrebu i zadovoljstvo, od 15. jula do 15. septembra pecamo rekreativno po principu "ulovi, poljubi i vrati u vodu", što i činimo - kaže Goran.

Dunav, nažalost, više nije isti. Iako cveće isto miriše i sa jedne i sa druge strane obale, na susednoj je odavno krivolov strujom i minama uzeo danak. I u našim vodama, zadnju deceniju, ribe je sve manje.

- Poplave, hemija, mulj koji se taloži i kod nas je dobrano ugrozio riblji fond. Nekada je dno Dunava bilo prepuno useka i mesta gde je som mogao da se u krtogu umiri, a sada kad se pogleda sonarima, dno je ravna ploča, a ima bar deset metara taloga. Som nema krljušti, lako oboli, dešavalo se da vadimo poluraspadnute, a žive ribe. Od trave u vodi sportski ribolovci sa obale ni štap ne mogu da zabace. Kako su godine prolazile, ljudi su usavršavali tehnike pecanja, a ribe je bilo sve manje. Bojim se, neće je ni biti ako u vodu ne budemo ulagali i vraćali joj istom merom kao nekada i ona nama, kroz obnovu ribljeg fonda i mlađ - kaže Zoran Milivojević.

Pecanje na bućku poslednje četiri decenije popularno je duž cele obale Dunava. Da li sa kanapom ili najlonom, u paru ili sami, bućka je, vele, više od pecanja. To je plemenita veština, a palica po kojoj je ovaj način ribarenja dobio ime, iako postoje i metalne, mora da bude od drveta, suve lipovine ili javora. Tek kad legne u ruku, a čamac počne da seče vodu, lov na soma za sve koji ga vole postane zadovoljstvo koje ribaru direktno u srce ubrizga novu dozu i adrenalina i ponosa što je privilegovan da bude čuvar tradicije ovakvog načina ribarenja.

MEDALjE

Goran i Zoran su na raznim sportskim manifestacijama osvojili na desetine nagrada pecajući sa ocem, kumom i u paru. Dvostruki su prvaci tek osnovane "Negotinske bućke" na Kusjaku, koja je za kratko vreme izazvala veliko interesovanje ribara od Kanjiže do Kladova i Donjeg Milanovca. Najviše medalja imaju sa "Zlatne bućke Đerdapa". Vele, lakše je prebrojati kad ih nisu osvojili, a od 38 su na svega pet ostali bez jednog od prva tri mesta.

NAJTEŽI 59 KG, NAJDUŽI DVA METRA

NAJTEŽI som koga je Goran ulovio imao je 59 kilograma, a Zoranov 57. Skoro dva metra (1,98 m) bio je dugačak najduži ulovljeni som braće Milivojevića, koji su do sada promenili šest vrsta čamaca odkad love na bućku: nekad su vozili čiklju, pa hrastov, lipov, limeni, a danas aluminijumski i plastični.

Tri bućke u sezoni promeni Goran, a jednu do dve Zoran jer, kažu, brzo ih troše. Milivojevići su osvojili 35 medalja na "Zlatnoj bućki Đerdapa", a dve zlatne na obe "Negotinske bućke".

MANjERKA, PRAKLjAČA I SAPUN

Hroničari ribarenja na Dunavu kažu da je preteča bućke bila manjerka nekog vojnika koji je soma nehotice namamio dok je prao svoju posudu na nekoj velikoj ruskoj reci. Tekijanci vele da je sličan zvuk koji je iritirao soma stvarala i prakljača kojom su žene na Dunavu prale veš. Domaći sapun koji su koristile pravio je penu i mamio na obalu radoznale somove.