INATOM STE SAČUVALI I ŠTO MI RUSI NISMO: Srpska snaha, prof. dr Julija Šapić o novom udžbeniku jezika za Ruse, dolasku iz Moskve u Beograd

Ali, ko bolje zna koliko je srpski jezik težak za učenje od stranca koji ga je "savladao" i ovde doktorirao. Iz jednog takvog iskustva, ali i ozbiljnog, posvećenog i dugogodišnjeg naučnog rada, nastao je udžbenik "Govori srpski da te ceo svet razume", koji je napisala Ruskinja prof. dr Julija Šapić. Ona već deceniju predaje srpski i svoj maternji jezik u Ruskom domu u Beogradu.

Knjiga je iz štampe izašla u maju ove godine, namenjena je Rusima, ali profesorka Šapić kaže da su iz njega učili i Englezi, Kinezi... Savremen je, orijentisan na slovenske studente i napisan na ćirilici. Kako je u Srbiju stiglo mnogo ruskih državljana u poslednje vreme, i ovo delo je postalo veoma traženo.

- Udžbenici koji već postoje su dobri, ali su na latinici i namenjeni su studentima iz evropskih zemalja - objašnjava, za "Novosti" naša sagovornica.

- Čak su i ispiti koje stranci polažu na univerzitetu, u centru za strane jezike na latinici, a naše državno pismo je ćirilica. Mislim da smo zaslužili da imamo knjigu na ćirilici i da Rusima olakšamo posao, jer mnogo njih uči naš jezik. U udžbeniku sam skupila sve što je lepo u Srbiji, nisu to samo noćni klubovi. Tu su Narodni muzej, Sveti Sava, Golubačka tvrđava, narodne pesme, srpsko selo, naučnici poput Nikole Tesle, Mileve Marić... Ima poneki šaljiv tekst poput: "Vozi, Miško".

Kada je sa 17 godina upisala Univerzitet Lomonosov, sa željom da u svojoj rodnoj Moskvi studira slovenski folklor, nije znala ni gde je tadašnja Jugoslavija, a kamoli Beograd.

Bila je raspoređena u grupu za češki jezik, ali joj se društvo sa katedre za tadašnji srpskohrvatski jezik više dopalo, zbog čega je prešla na njihov smer. Veruje da je u pitanju čista sudbina.

Nekako pri kraju studija, u Moskvi je upoznala supruga, našeg sunarodnika i poželela da s njim poseti Srbiju. Međutim, njeni roditelji su bili veoma strogi i nisu dozvolili da ćerka "tek tako" ide sa dečkom na dalek put.

- Moj budući muž je došao na razgovor kod mog oca, koji je lupio pesnicom o sto i budućem zetu rekao: "Moraš da mi kažeš u kom svojstvu hoćeš da je vodiš u Beograd". Uplašen, suprug je kazao da želi da me oženi, što je tata odobrio. Da bismo smirili roditelje, mi smo se venčali. Tad sam imala 24 godina, ostala sam u Moskvi da završavam fakultet, a on se vratio ovde i tako smo nekoliko godina živeli na relaciji Srbija - Rusija.

A na kalendaru uveliko devedesete, vreme kada su iz naše zemlje mnogi odlazili, ali Julija je bila jedna od onih koji su baš tad odlučili da zauvek ostanu ovde. Došla je 1997. i ostala u Beogradu da se porodi. Kupili su plac na Voždovcu, počeli da zidaju kuću...

Svega tri dana nakon što je ćerka napunila dve godine, s neba stižu NATO bombe. Muž je mobilisan, a ona saznaje da je u trećem mesecu trudnoće. Sa malim detetom seda u voz i kreće u Moskvu, dok se ovde situacija ne smiri. Četiri dana je vagon "Puškin" jezdio po šinama do ruske prestonice.

- Dok to sve pričam, sve mi deluje kao film, koji sam se trudila da zaboravim. Kad imate 20 godina, nemate strah. Bombardovanje je prestalo kad sam bila u osmom mesecu, vratila sam se u Srbiju i u kuću koja je još uvek bila nedovršena. Za vreme agresije, tu su bili vojnici, odgovaralo im je da tu borave jer je kasarna bila blizu. Dok sam putovala iz Moskve, mislila sam ko zna na šta mi liči kuća. Kako sam se iznenadila kad sam došla!

Svaka stvar na svom mestu, čak i najsitniji nakit, kuća uredna, dvorište blista, muškatle cvetaju, trava pokošena, naš šarplaninac srećan i dobro uhranjen...

Sina je rodila u Višegradskoj, gde su umesto prozora bili najloni. Krajem te zlosrećne 1999. profesorka počinje da radi, predaje ruski i srpski. Bila je angažovana i kao prevodilac, te na poslovima koji su povezani sa spoljnom trgovinom. Koncept biznisa nije joj se dopao, smatra ga previše apstraktnim. Nostrifikacija diplome u Srbiji, ali i finansije tih godina usporile su njeno usavršavanje u oblasti lingvistike. Na Filološkom fakultetu u Beogradu završila je i master i doktorat. Bez obzira na dugogodišnju pauzu u studiranju, sve je odbranila u roku sa najvišim ocenama.

- Bila sam gladna znanja i željna usavršavanja. Master sam "progutala", jedva dočekala.

Dok sam studirala u Rusiji, bila sam usmerena na književnost, dok sam ovde za master odabrala metodologiju lingvističkih istraživanja, mentor mi je bio profesor Predrag Piper. Doktorirala sam pre pet godina, a moj rad bio je posvećen prostornim fragmentizatorima u srpskom i ruskom jeziku.

Odavno više ne broji koliko je đaka naučila ruski i srpski jezik. Stariji dolaze da uče ruski kako bi mogli da čitaju Dostojevskog, što profesorka Šapić vidi kao odličnu motivaciju. Ističe da Rusi treba da čuvaju svoju književnost jer sadrži sve obrasce ruskog morala i vaspitanja.

U Srbiji je sada duže nego što je živela u Rusiji. Voli je i doživljava kao svoje dete, pa se ponekim stvarima nasmeje, a neke kritikuje. Ali, ne krije veliko poštovanje prema Srbima.

- Sačuvali ste sve ono što se kod nas Rusa delimično izgubilo, to je slovensko nasleđe iz srednjeg veka, a imali ste mnogo težu istoriju. Pogotovo u turskom periodu, kada je bio veliki rizik od nestanka svega, kad se ljudi nisu opismenjavali. I pored svega toga, očuvali ste ono predhrišćansko i narodno što je nama pomalo čudno, poput slava ili paljenja badnjaka za Božić. Taj mentalitet, taj inat koji se vezuje za Srbe je dobra stvar kada je odbrana kulture u pitanju. Srbi su za poštovanje, mala teritorija, mnogo velikih ljudi, divna priroda, lepi običaji i kolevka slovenskog - zaključuje prof. dr Julija Šapić.

TRI MESECA U KINI

PROFESORKA Šapić pre nekoliko godina otputovala je u Kinu, gde je na Državnom univerzitetu u Čangčunu, nedaleko od Vladivostoka, predavala ruski i srpski jezik. Tu je provela tri meseca i ponela najlepše utiske.

- Kinezi imaju potpuno drugačiji sistem, imala sam osam grupa od po 30 učenika, ali imena nisam mogla da im zapamtim - sa osmehom se seća naša sagovornica.

- Neverovatni su kada je učenje u pitanju, poslušni su i zahvalni profesoru koji ih uči. Nismo imali posrednika, ja nisam znala kineski, a oni su do tad uspeli da savladaju ćirilicu i način čitanja. U početku smo se komunicirali pantomimom, da bismo se na kraju tako dobro razumeli da sam uspela da im objasnim kako se radi kontrolni.