DUBOKA I NADMOĆNA VIZIJA: Aleksandar Vučić - "Ekmečić nam je ostavio u amanet da nikada više ne ratujemo"

Metaforički nazovimo Ekmečićev boravak na Sveučilištu u Zagrebu, Filozofskom fakultetu u Sarejevu, Zadru, Beogradu, Beču i Prinstonu njegovim dubokim oranjem. Iz brazde koju je on uzorao iznikle su brojne naučne studije na kojima su se obrazovali najznačajniji naučni umovi našeg doba.

Akademik je nosilac Ordena Svetog Save, član senata RS, postao ne političkim, već naučnim i opštenacionalnim radom. Još jednom ću se pozvati na Emira Kusturicu koji je delo Milorada Ekmečića sublimirao rečima da je on bio čovek koji zna sve i to sve sa velikim S. Znanje nije čuvao za sebe već ga je širokogrudo delio sa generacijama studenata i čitalaca koji će svakako sve dok je srpstva izučavati njegovo delo.

Na kraju hoću vama lično gospodine Zorane Gutoviću, zaposlenima u Arhivu Vojvodine i članovima pokrajinske vlade da se zahvalim na sva tri sabrana dela, profesora Krestića, Dejana Medakovića, pre svega akademika Ekmečića, zato što to predstavlja veliko nacionalno delo. Ove knjige kao udžbenici trebalo bi da budu svuda u našim domovima, da svaka naša kuća ima ova sabrana dela, da ponekad nešto naučimo, pročitamo, da sve ono što su ti ljudi ostavili stoji kao podsetnik za budućnost za svako naše dete, za sve one koji dolaze.

I na kraju malo polemike, ne sa Ekmečićem, suviše sam mali da bih mogao to da činim, već sa onim o čemu je govorio Milorad Vučelić, pomalo Slavenko Terzić, zaboravljajući ono što je citirao Vasilije Krestić. Svakako utisak je da će moja upozorenja biti loše prihvaćena, jer u navijačkom svetu i svetu emocija veoma je teško pronaći ugao u kome možete zemlju da čuvate i štitite istovremeno, a da se ne zamerite srcu i duši našeg naroda.

GOVORITE O STALjINGRADSKOJ bici, plašim se da će ona stvarno doći i to brže nego što je bilo ko očekivao. Veoma sam zabrinut za ishod te staljingradske bitke. Po prvi put u istoriji mnogo zabrinutiji znajući šta dolazi sa jedne i sa druge strane. Ne sumnjajući u bilo čiju hrabrost, ne sumnjajući u bilo čiju rešenost i odvažnost, samo se plašim da danas na nešto bolje mogu da računam. Ostaje a gde ćemo mi srbi, a šta ćemo mi sa sobom i hoćemo li uspeti da sačuvamo i desnu i levu obalu Dunava za sebe i svoj narod, a ne za bilo koga drugog. To treba da nam bude najvažnija stvar i da sa tim zavetom i amanetom gledamo u budućnost.

Sa akademikom Ekmečićem imao sam čast da dva puta telefonom razgovaram. To je bio čovek neverovatnog mira, ali čovek koji za razliku od svih nas koji smo u političkoj strasti nekako išli i levo i desno i ispod granica pristojnosti, on je savršeno osećao šta je to što je potrebno srpskoj duši i srpskom srcu a da uvek kada bi sam osetio da je pomalo preterao, vratio bi se na pravu stranu i donosio nepogrešive zaključke. Možda će se neko jednog dana setiti ovih reči, ali pred nama je možda najteži period, teži čak i od onog koji smo imali devedesetih godina prošlog veka.

I na kraju videćete i sami bez obzira na sve sumnje ko će se kako držati, ko će se kako ponašati, ko će sa koliko hrabrosti i odvažnosti u tom procesu učestvovati. Samo sve to ma kakve odluke da sam doneo i da smo doneli neće promeniti činjenicu da me je strah, veći nego ikada, od onoga što se pred Srbijom nalazi. I zato sam srećan što danas prisustvujem ovako važnom događaju, jer znam da smo nešto učinili da najveći od nas budu zapamćeni u istoriji, da o njima brinemo, o svom rodu i o svojoj zemlji.