AUTORSKI TEKST: Ubiti čoveka, ne znači ubiti ideju

Jeste, ako je ideja bila prolazna kao što je i ljudski život i ako iza nje, dok je taj čovek živeo, nije stajalo uverenje i vera, postojanje i žrtva.

Jeste, ako je ideja bila lažna ili je čovek živeo i verovao u nju lažno, i nije imao integriteta i snage da stane uz nju, nego se nedorastao krio iza nje.

Jeste, ako nakon smrti tog čoveka nije ostalo ništa po čemu bi se ta ideja pamtila, po čemu bi se prepoznala među ljudima i uticala na njih.

Jeste, ako se sve ono što čini tu ideju ne rasejava po svetu kao put, kao svetlo, i ako ona nema utemeljenje i uporište u svakodnevnom, ali i duhovnom smislu, na život ljudi.

Jeste, ako ne bi bilo nikoga da je nastavi i veruje u nju.

I jeste, ako je sama smrt tog čoveka merilo te ideje, a ne njegov život.

Jer, velike ideje prepoznajemo po životima ljudi koji su ih nosili i svedočili o njima dok su bili živi, kao dokaz o životu i trajanju.

I tu je tačka u kojoj se susrećemo sa smrću Ernesta Gevare dela Serne, verovatno najvećeg latinoameričkog sina, i razlog zašto se, pedeset pet godina nakon njegovog streljanja, zapravo, susrećemo sa životom.

Sa životom ideje.

Sa životom ideje koja se razgoreva i ne gasne.

Sa životom ideje koja je samo još više potvrđena njegovom smrću.

Samo i razmišljati o tome na taj način, već je mala revolucija.

I šta je, uopšte, sad, danas, za nas, za čovečanstvo, za tebe, za mene, revolucija?

I da li je, uopšte, moguće danas razmišljati o revolucionarnim idejama kao što je Če pre pedeset pet godina to činio? (Verujem da se ovo pitanje verovatno postavljalo i nakon Sokratove smrti, Hristovog raspeća ili spaljivanja Đordana Bruna.)

Kad bismo pitali, recimo, jednog našeg savremenika, Džulijana Asanža, zaista verujem da bi rekao da je za njega revolucija isto ono što je bila i za Čea.

Jer, ono što je on uradio za nas, za čovečanstvo, za tebe, za mene, ima istu duhovnu i uporišnu vertikalu koja upija u sebe Če Gevarino nasleđe.

Samo u drugom istorijskom kontekstu, u drugom revolucionarnom opsegu, u drugom vidu i načinu borbe, oružjem tehnologije.

Jer ono šta je ostalo iza Čea, vidimo po tome koliko njegove ideje žive u sadašnjosti, i kako će živeti u budućnosti.

Znam, reći će mi mnogi, idi ti, bratac, na Kubu da vidiš kako žive njegove ideje i da li savremeni Kubanac ima isti ili bar sličan svetonazor kao Če ili proklinje i njega i revolucije što nema internet.

Ne moram ja da idem na Kubu da bih se uverio u to (inače, na pedesetogošnjici smrti u Havani je 2017. godine bilo preko milion ljudi).

Ne moram da idem ni u Argentinu, niti u Boliviju.

Ni u Rusiju ili Ukrajini.

Siriju ili Tajvan.

Pariz, Berlin ili Rim.

Dovoljno je da pogledam oko sebe, u svoj komšiluk, ili bilo kuda gde se čuje i najtiši glas slobode, glas koji viče, da u svetu ipak postoji nekakva pravda, pravo, ili ako ih više nema, pa onda se, majku mu, treba ponovo izboriti za njih.

I eto, revolucije ili barem pomisli na nju.

I eto, promene.

Nego, da li smo mi spremni na to, mislim, na taj iskorak, na tu promenu, na izlazak iz zone komfora? Videći kako smo odreagovali, da ne kažem propratili, Asanžovo hapšenje, biće da nismo (lako je biti revolucionar dok piješ kafu, zavaljen u fotelju, gledajući hapšenje u 4K rezoluciji).

I tu je, zapravo, tačka u kojoj, na pedesetpetogodišnjicu od smrti, prizivamo Čea.

Prizivamo ideju.

Koju?

Pa onu po kojoj vredi živeti u skladu sa svojim uverenjima.

I ako je potrebno, i dati život i stradati zbog njih.

Jer, šta duhovno najviše menja ljude i ima moć nad njima?

Svetao primer.

On je zapravo pravi, suštinski progres; apgrejd; ne ekonomija, ne vojska, ne ljudska prava, ne svetsko prvenstvo u fudbalu.

Primer koji su dali ljudi, koji su izašli iz zone svog komfora i iskoračili po cenu života u smrt, verujući da je to jedini način da spoznamo sebe i da se pokrenemo.

I to je, možda, prva i početna naznaka svake revolucije, bilo duhovne ili kolektivne. Izlazak iz zone komfora.

Če je napustio Buenos Aires, porodičnu kuću i zagarantovan miran i spokojan lekarski posao.

Premda Argentinac, borio se za oslobođenje kubanskog naroda od Batistinog režima i američke čizme u najtežim vojničkim uslovima.

Iako je mogao ostati doživotno na vlasti na Kubi, uz sve počasti i privilegije koje su ušle uz to, dao je ostavku na sve političke funkcije, vratio kubansko državljanstvo i otišao u Boliviju da se bori za slobodu na strani bolivijskog naroda protiv Barijentosove podaničke vlade.

I verovatno najvažnije, ostavio je svoju porodicu, ženu i petoro dece.

Ima li većeg iskoraka iz zone komfora od ovog?

Ima li?

I da li svi oni koji nose majicu sa likom Čea, znaju šta stoji iza tog lika ili im majica isključivo služi kao modni detalj, kao fejk buntovništvo, hipsteraj, verujući da su time što je nose i sami pomalo revolucionari ili antiglobalisti?

I da dobar deo tih ljudi, a pretpostavljam da je tako i u drugim delovima sveta, zna malo ili skoro ništa šta nose na majici.

Za njih je to, zapravo, samo puka simbolika, ne ideja, ne nasleđe, ne zastava.

Za njih nema izlaska iz zone komfora.

Da li je moguće ubiti ideju ako se ubije čovek?

Nije, ako je čovek posvedočio životom da je ideja moguća uprkos svemu.

Nije, ako je oslobodio sebe da bi oslobodio druge.

I nije, ako ta ideja i dalje živi.

Da li je prošlo pedeset pet godina ili će proći dvesta pedeset godina, potpuno je nevažno.

Ona je večna.

* Delovi knjige Marka Krstića "Mundo Libre" biće objavljeni u vidu feljtona u našem listu u drugoj polovini oktobra

BONUS VIDEO - SEĆANjE: Pavle Vujisić nije završio glumu, ali mnogima je mogao da bude profesor