SUSRET SA ISTORIJOM - MISTERIJA MARSELJSKE TRAGEDIJE: Versajskoj Evropi bilo u interesu da skloni jugoslovenskog suverena

Interes evropskih sila da se ne insistira na otkrivanju ko je zapravo bio organizator ovog krvavog događaja, u kontekstu rasporeda snaga sa početka tridesetih godina prošlog veka, može biti lako shvaćen i objašnjen. Međutim, nejasno je i neobjašnjivo zašto su pojedini evropski arhivi i to oni u kojima bi se, po svemu sudeći, pronašao odgovor ko su inspiratori i finansijeri ovog političkog zločina, i u 21. veku zatvoreni i nedostupni za istraživače. Kome i zašto odgovara da istina o marseljskoj tragediji ostane pod velom istorijske tame? Godine koje će slediti i dokumenta koja će na "kašičicu" dolaziti do pojedinih istraživača samo će uvećavati kontroverze o samom atentatu, ali i o životu i političkom delanju kralja Aleksandra Karađorđevića.

Da li je cilj atentatora bio kralj, da li je meta zločinaca bio Luj Bartu, francuski ministar spoljnih poslova, da li su, zapravo, i jedan i drugi morali da budu sklonjeni sa evropske političke scene - samo je deo pitanja koja su vremenom otvarana i na koja još nema pouzdanih odgovora. Nedostatak političke volje da se otvore dosijea samo potvrđuju sumnje da je marseljska tragedija zapravo posledica šire međunarodne zavere i zamršenih interesnih odnosa u "versajskoj Evropi" koja je bila na izdisaju.

PRVI nagoveštaj da nikome ne odgovara da se otkrije pozadina smrti koja je uzbudila ne samo Evropu, već vasceli svet, stigao je iz Londona. Još se nije osušila štamparska boja sa stranica vodećih svetskih prestoničkih listova, o sahrani u Beogradu, kada je 30. oktobra 1934. u britanskom Kraljevskom institutu za međunarodne odnose održano predavanje Sitona Votsona "Ubistvo kralja Aleksandra - pozadina i efekti" poznatog istoričara i odličnog poznavaoca južnoslovenskih prilika. Votson je argumentovano optužio italijanske i mađarske vlasti i predvideo da Italija neće izručiti Pavelića. U diskusiji posle predavanja, predstavnici britanskog establišmenta, nemilosrdno i cinično su napali Votsonov suviše blagonaklon stav prema kralju Aleksandru i Jugoslaviji. Edit Daram je kazala: "... Iskreno se nadam da do iscrpne istrage, koju preporučuje dr Votson neće doći". Podržao je Čarls Mekartni: "Slažem se sa gđicom Daram da se ne sme dozvoliti da istraga o ovom zločinu ode suviše daleko".

I nisu dozvolili. Istraga nije otišla "suviše daleko". Zaista, pored ovakvih saveznika, kome su još bili potrebni neprijatelji?

NEGDE polovinom novembra 1934. sir Aleksandar Kadogan, direktor Forin ofisa, tražio je iscrpan izveštaj o ubistvu u Marselju. Izveštaj je bio u duhu britanske spoljne politike, uglavnom pripisujući krivicu Mađarskoj, donekle Austriji, ali nimalo Italiji. Kada je pročitao izveštaj, Kadogan je napisao na margini dokumenta: "Za ubistvo u Marselju najveća odgovornost leži na Italiji, ne Mađarskoj, ali mi to ne možemo i nećemo javno reći!" Drugim rečima, Jugoslaviji je rečeno da ima da ćuti što se Italije tiče.

I Francuska se ponašala poput Britanije. Ona je imala trojicu Pavelićevih terorista u svom zatvoru, ali nije uopšte žurila da ih izvede na suđenje. Nije uputila državnim vlastima Jugoslavije zvanično objašnjenje zbog svojih propusta i odgovornosti za smrt jugoslovenskog kralja. Sa nestankom Bartua, na političku scenu Francuske i Evrope nastupa Pjer Laval, novi ministar spoljnih poslova. Odmah posle atentata je izjavio da će njegov prvi potez biti da poseti Musolinija i da tako izgladi odnose sa Italijom. U istoriji će ostati zabeležen po svojoj profašističkoj politici. Bio je potpredsednik, a zatim predsednik okupacione vlade u Višiju, zbog čega će ga francuski sud posle Drugog svetskog rata osuditi na smrt.

NI MNOGO decenija kasnije, odnos Londona i Pariza prema presudnom političkom atentatu, između dva rata, nije se promenio. O tome najbolje govori svedočenje Staniše Vlahovića, profesora na Univerzitetu u Birmingenu, u Velikoj Britanija, koji je objavio prilog u "Političkoj reviji" broj 2, za 2004. godinu "Pogibija kralja Aleksandra Karađorđevića u Marselju 1934. godine". Autor piše o nizu političko-istorijskih činjenica vezanih za ubistvo kralja, koje je označilo početak narastanja fašizma u Evropi i nestanak Kraljevine Jugoslavije, ali i o jednom neverovatnom događaju kada je iz Britanskog državnog arhiva nestala sva dokumentacija o likvidaciji jugoslovenskog monarha.

"... U Britanskom državnom arhivu sam proveo dva dana. To je bilo 9. i 10. februara 1984. Ustanovio sam da u arhivi postoji veliko bogatstvo dokumenata o atentatu. Naime, pored onih na engleskom jeziku, koji su mi bili neophodni, naišao sam i na obilje važnih dokumenata na francuskom, nemačkom i italijanskom jeziku. Građa na ova četiri velika jezika obuhvatala je čak i sve detalje i pojedinosti".

Iz objektivnih okolnosti Vlahović je morao da prekine istraživanje i ponovo se obreo u londonskom arhivu februara 1987. I doživeo je šok: nije više bilo ni traga od dokumenata na francuskom, nemačkom i italijanskom jeziku. Čak nije bilo ni dokumenata na engleskom. Nije bilo ni kataloga u kojima su bili zavedeni. Sve je misteriozno "isparilo".

I BEZMALO jedan vek od osude na smrt prvog jugoslovenskog kralja, arhivi nastavljaju da kriju tajne o zaveri protiv njega. Sličnu sudbinu, poput profesora Vlahovića u Britanskom državnom arhivu, doživeće nekoliko naših istraživača u Parizu. Krajem aprila 2014. godine rano preminuli profesor Fakulteta političkih nauka i ambasador Srbije u Parizu, Predrag Simić, izjavio je za "Večernje novosti" da se izveštaj francuske državne komisije o atentatu na kralja Aleksandra nalazio pod embargom i 80 godina posle tog događaja, verovatno zbog toga što bi njegovo objavljivanje i danas moglo da proizvede političku štetu. On je tvrdio da je objavljivanje izveštaja državne komisije iz Eks an Provansa jedina preostala šansa da se otkriju nedvosmisleni dokazi o političkoj pozadini atentata. Simić je rekao da su bili uzaludni svi njegovi pokušaji da u Francuskoj dobije taj izveštaj, dok je bio ambasador u Parizu i da je odbijan pod raznim izgovorima.

Dr Mile Bjelajac, poznati istoričar i istraživač vojno-političkih prilika, u nekoliko navrata boravio je u Francuskoj. Otišao je do Eks an Provansa gde je bilo suđenje atentatorima i svuda je doživljavao istu stvar. Kada bi uneo na kompjuteru odrednicu vezanu za atentat, na ekranu bi se pojavila crvena boja sa natpisom: "Nedozvoljeno za upotrebu". Pokušao je da u dosijeu Andrea Tardijea, poznatog francuskog diplomate, proveri prepisku sa kraljem Aleksandrom. Takođe je dobio odgovor da to ne postoji. Inače, Tardije i Aleksandar su bili prisni prijatelji i Francuz ga je ubedio da 1929. godine privremeno suspenduje parlamentarni život dok se koliko-toliko političke prilike u zemlji normalizuju.

U vreme kada je Simić bio ambasador, u Parizu je boravila i Vjera Mitrović, tada direktor Arhiva Jugoslavije. I ona je prošla poput njenih prethodnika. Mitrovićeva je inače imala bliske profesionalne kontakte sa koleginicom, zamenicom direktora francuskog arhiva. Imala je i njeno obećanje da će po dolasku u Pariz dobiti na uvid dosijea o jugoslovenskom suverenu. Umesto toga dobila je odgovor da su dokumenta na reparaciji koja će potrajati nekoliko godina.

ČEPRKANjEM po ovoj Pandorinoj kutiji istorije otkrićemo da su Berlin, Moskva, Rim, Budimpešta, Sofija, imali po neki razlog da kralj Aleksandar i Bartu nestanu sa političke scene. Svojih razloga imale su i ustaše, VMRO i jugoslovenski komunisti... Političko delovanje kralja Aleksandra, iako u tom trenutku nije bilo upereno protiv Nemačke, objektivno gledano, ni najmanje nije odgovaralo nacističkim planovima za novi poredak u Evropi. Jugoslovenski kralj je preko Male Antante i Balkanskog saveza težio da na jugoistoku kontinenta osigura granice postavljene Versajskim mirom. A tu su Pariz i London, sa svojim zakulisnim kombinacijama između Rima, Berlina i Moskve, pa sigurno imaju razloga da pod embargom drže dosijea o ovom atentatu. Za Sovjetski Savez je Beograd bio potencijalna pretnja zbog velikog broja belogardejskih vojnika koje nije napuštala ideja da se vrate u Rusiju. I eto razloga zašto je ubistvo kralja i Bartua još pod velom tajne.

ČETIRI TAČKE U LIKVIDACIJI

TATJANA Halačevič, istraživač iz Sankt Peterburga, zadužena za vojnu rusku arhivu Pažinskog korpusa, koja je, takođe, pokušavala da odgonetne misteriju likvidacije jugoslovenskog monarha tvrdi: "Postoje četiri tačke u geometriji likvidacije kralja Aleksandra! Te tačke dolaze iz Nemačke, Rusije, Engleske i Francuske. Italijanske i Pavelićeve namere su, zapravo, produžene ruke Francuske i Nemačke". Prećutkivanje ovog dela istorije tridesetih godina prošlog veka nameće otvorene sumnje da se u marseljski atentat upetljala gotovo sva versajska Evropa.

BONUS VIDEO - SEĆANjE: Pavle Vujisić nije završio glumu, ali mnogima je mogao da bude profesor