LEK ZA DUŠU - ZVUK KOSOVSKIH ZVONA: Promocija pesničke knjige dr Snežane Kecojević Miljević, specijaliste psihijatrije

U novoj zbirci "Kosovska zvona", koja će biti predstavljena večeras u Udruženju književnika Srbije, ova lekarka, primarijus, specijalista psihijatrije, progovorila je na dijalektu kojim se govori u Sirinićkoj župi, najudaljenijoj srpskoj enklavi na Kosmetu, u kojoj je rođena njena majka.

S mnogo topline i duše pisala je o prohujalim vremenima, kao i o srpskom narodu koji u teškim uslovima čuva svoja ognjišta i traje na KiM. Pomalo arhaičnim jezikom isklesala je stihove pesama "Srečanka", "Ne za mhe", "Nam'le", "Kapidžik", "Galije šarske", "Mladino oro".

- Narečje kojim se govori u Sirinićkoj župi pripada timočko-prizrenskom dijalektu, koji je teško razumljiv Srbima izvan tog područja. Sirinićka župa smeštena je u vrlo surovom paninskom predelu, pa dijalekt nije poprimio tuđice. Najveći uticaj imali su makedonski i jezik južne Metohije, a neslovenskih, kao što su turski i albanski, veoma je mali - kaže Snežana Kecojević Miljević za "Novosti".

Oživela je Metohiju i njene hramove, probudila bolna sećanja na pogrom, opisala život iza žičane ograde. Tuguje nad raspetom zemljom, ali nije izgubila nadu u povratak.

- Prvi put sam, posle 20 godina, otišla u Sirinićku župu, među svoje rođake, 2016. - priča nam.

- Jake emocije istrčale su iz mene da se pretoče u stihove. Tako je nastala moja prva zbirka "Tvoje slike, moje pesme, naše priče", koju sam objavila pre tri godine.

Vrednost nove zbirke "Kosovska zvona" može se sagledati i u mnogim fotografijama, koje kao živi spomenici pričaju i dočaravaju život srpskog naroda. Njihov autor je pesnikinjin rođak Slaviša Redžić, koji živi u Štrpcu i godinama se amaterski bavi fotografijom.

U Prištinu, grad u kome je provela detinjstvo i mladost, od devedesetih nije nijednom otišla...

Pitamo pesnikinju za kim zvone kosovska zvona, a ona odgovara:

- Za svima nama u Srbiji. Kosovska zvona više nego ikad nas podsećaju na to da na Kosmetu živi naš narod koji je tamo vekovima, sa svojom duhovnošću, velikim kulturološkim nasleđem i običajima. Sa svojim jezikom. Kroz taj zvuk zvona mi treba da čujemo glasove tih ljidi i ne smemo da ih zaboravimo.

LEKARI - RANjIVI ISCELITELjI

PITALI smo dr Snežanu Kecojević Miljević zašto se lekari često okreću umetnosti, a ona je odgovorila:

- Lekari su u svojoj biti ranjivi iscelitelji, senzitivni i osetljivi na ljudsku patnju i traumu. Nije čudo što imamo potrebu da pretočimo silne emocije koje naši pacijenti pobuđuju u nama u umetnost. Pisana reč može da pomogne u uređivanju ili smirenju psihičkog života.