SUSRET SA ISTORIJOM - SLOM NEMACA ZA SAMO 45 DANA: Solunski front bio jedna od raskrsnica srpskog naroda

U razdvajanju tih sudbinskih tačaka svakako da jedno od značajnih mesta zauzima proboj Solunskog fronta čija se 104. godišnjica upravo obeležava ovih dana.

Ovo veliko raskršće, posmatrano sa vremenske distance, dešavalo se u spletu krupnih događaja u okviru savezničkog bloka Antante. Februarska, a potom Oktobarska revolucija u Rusiji uslovile su povlačenje milionske ruske armije iz borbe. Nemačka i Austrougarska, posle Brest-Litovskog mirovnog sporazuma sada sa već Sovjetskom Rusijom, odjednom su dobile 75 slobodnih divizija. Dotadašnja impozantna nadmoć Antante u vojnim efektivima, prešla je na stranu Centralnih sila.

Ovakav razvoj događaja samo je podgrevao stalnu dilemu prisutnu u vladi Velike Britanije - "podržati Srbiju, ili je prepustiti vukovima". U strahu da će Berlin i Beč slobodne trupe sa Istočnog fronta usmeriti ka Balkanu, u Londonu su predlagali da se solunsko ratište potpuno zatvori i taj prostor prepusti Centralnim silama.

Ta ideja je odbačena zahvaljujući francuskom predsedniku vlade i ministru rata Klemansou, koji je bio zagovornik stava da se trupe Antante u Grčkoj pripreme za odbranu i osposobe kako bi mogle slomiti svaki napad neprijatelja. Imajući u vidu britansko protivljenje svakoj ofanzivi na Balkanu, francuska i srpska vlada u tajnosti od ostalih saveznika, u junu 1918. donose odluku da otpočnu pripreme za dejstva. Cilj je bio da se Bugarska izbaci iz rata i stvore uslovi za nadiranje prema severu, makedonskoj kotlini i Srbiji. Ali, Britanci će samo mesec dana docnije "provaliti" ovu zakulisnu igru. Na scenu ponovo stupa predsednik Klemanso i uspeva da uveri kolege u Londonu da se radi o pripremama za lokalnu akciju na srpskom delu fronta, radi poboljšanja položaja srpske vojske.

Kada je situacija bila zrela za početak napada, Englezi su se dugo odupirali da daju saglasnost. Najzad, kad su 9. septembra dali saglasnost za početak ofanzive, načelnik Imperijalnog generalštaba general Vilson nije propustio da izjavi: "Ako Srbi pretrpe neuspeh, neka ne računaju na našu pomoć za popravljanje situacije."

I KONAČNO je došao taj dan koji su srpski oficiri i vojnici sa nestrpljenjem očekivali tri godine. U večernjim satima 13. septembra 1918. u svim jedinicama je pročitana naredba Vrhovne komande, koju je potpisao vojvoda Mišić: "Svi komandanti, komandiri i vojnici treba da budu prožeti idejom: od brzine prodiranja zavisi ceo uspeh ofanzive.

Ta brzina je u isto vreme i najbolja garancija protiv iznenađenja od strane neprijatelja, jer se njome postižu rastrojstvo neprijatelja i potpuna sloboda u našim dejstvima. Treba drsko prodirati, bez počinka, do krajnjih granica ljudske i konjske snage."

A završena je rečima: "Junaci, napred u otadžbinu". Put u otadžbinu je vodio kroz bodljikave žice, kroz čeličnu zavesu kuršuma i betonska utvrđenja neprijatelja... U ranim jutarnjim časovima 14. septembra počela je snažna artiljerijska kanonada po neprijateljskim položajima, koja je trajala puna 22 časa. Topovska rika i zaglušujuće eksplozije granata, koje su razarale bugarske prepreke, zaklone i skloništa, stvarale su utisak "ko da se planine ljuljaju". U toku noći, uoči glavnog pešadijskog napada, na osmatračnicu Vrhovne komande, na Jelaku, izašli su vrhovni komandant regent Aleksandar i načelnik štaba Vrhovne komande vojvoda Mišić, odakle su pratili artiljerijsku pripremu proboja i tok napada pešadije u jutarnjim časovima 15. septembra.

Šest dana kasnije, 21. septembra, kada su srpske jedinice su već bile ovladale Vardarskom dolinom i razdvojili nemačku i bugarsku armiju u razmaku od 50 kilometara, iz Pariza stiže iznenađenje. Predsednik Klemanso naredio je generalu D'Epereu da ograniči ofanzivu i da se udarni deo francuskih i britanskih jedinica povuče ka Zapadnom frontu. Ovu zagonetnu naredbu istoričari do danas nisu uspeli da dešifruju. U tom trenutku front u Evropi ni na jednom punktu nije bio u kritičnoj fazi ili u defanzivi.

Regent Aleksandar dva puta se tog dana u Solunu sreo sa generalom Franšom D'Epereom, zahtevajući da se ofanziva nastavi. Glavni komandant Solunskog fronta se na kraju složio sa budućim jugoslovenski kraljem. Međutim, savezničke trupe su, takoreći, i dalje stajale na polaznim položajima. Svesna da bi u takvim okolnostima svako oklevanje vodilo u poraz, srpska Vrhovna komanda je ne sačekavši da se trupe snabdeju hranom i municijom, naredila da 1. armija i 2. armija, ne obazirući se na zaostajanje savezničkih trupa, nadiru ka bugarskoj granici.

Načelnik štaba vojvoda Mišić bio je svestan veličini trenutka: od daljeg napredovanja, poručio je komandantima armija Bojoviću i Stepanoviću, zavisi ishod rata. I zaista, tri dana posle naredbe Klemansoa bugarska vlada je 24. septembra, zaključila da nije moguće zadržati srpske armije u njihovom napredovanju prema bugarskoj granici i da je rat izgubljen. I šalje parlamentarce u Solun da mole za mir.

SRPSKE vojnike nije više bilo moguće zaustaviti, 29. septembra ušli su u Skoplje i rasturili bugarske jedinice. U ovim okolnostima, bugarska vlada je poručila svojim parlamentarcima u Solunu da potpišu akt o primirju. Prema tom ugovoru, četiri bugarske divizije koje su se tada zatekle zapadno od Skoplja razoružane su i zadržane u zarobljeništvu. Druge dve divizije, koje je srpska 1. armija zarobila kod Kumanova, takođe su razoružane, a ljudstvo upućeno u Bugarsku.

Na vest da su Bugari potpisali primirje u Solunu, nemački car Viljem Drugi je uputio telegram bugraskom kralju Ferdinandu pun žuči: "Ishod rata odlučilo 62.000 Srba. Sramota!" A Ferdinand je abdicirao i pobegao iz Sofije u Berlin.

Francuska vrhovna komanda, 1. oktobra, u izveštaju parlamentu svoje zemlje piše: "Balkansko poluostrvo je od 15. septembra postalo bojište od glavne važnosti. U roku od deset dana slomljena je vojna moć Bugarske. Bugarska vlada je 25. septembra bila prisiljena da hitno zatraži primirje. Posledice ovih događaja izgleda da su odlučujuće u pogledu ishoda i trajanja rata."

Izveštavajući Vrhovnu komandu o izbijanju 2. armije na Vardar, vojvoda Stepanović je kratko saopštio: "Ovim je završen strategijski proboj neprijateljskog fronta". Načelnik nemačke 11. armije general dr Peter Kirh je još kraći: "Ovom pobedom Srba izvršen je prodor u nemačku tvrđavu".

U svojim memoarima britanski predsednik vlade Lojd Džordž pisaće docnije da su se Bugari hrabro branili, ali da nisu mogli da se odupru Srbima, koje je prožimala "žudnja da se dignu i bace na neprijatelja i da najzad prokrče sebi put natrag u svoju zemlju, njih je predvodio jedan od najsposobnijih generala ovoga rata, vojvoda Mišić. Nalet Srba na neprijatelja, koji je bio ukopan u stenu iznad njih, predstavlja jedan od najsjajnijih podviga u ovome ratu".

Zapletene u besputnoj Makedoniji, savezničke trupe su se sporo pregrupisavale. Ali zato srpska 1. armija, ojačana Konjičkom divizijom i francuskom Konjičkom brigadom, hitala je prema Nišu, ostavljajući daleko za sobom sve savezničke trupe. Leskovac je oslobođen 7. oktobra, a dva dana kasnije armija je izbila pred neprijateljske položaje južno od Niša i udaljila 180 kilometara od ostalih savezničkih snaga i srpske 2. armije. General D"Epere se zabrinuo za njenu bezbednost i srpskoj Vrhovnoj komandi u Skoplju šalje telegram: "Prva srpska armija srlja u avanturu i ona će kompromitovati ceo naš uspeh, zato apsolutno obustavite njeno dalje napredovanje ka Nišu."

Međutim, Vrhovnu komandu nije pokolebalo ovo naređenje, niti brojnost i tehnička nadmoć protivnika. Prva armija je, goneći u stopu razbijenog neprijatelja, nezadrživo nadirala prema Savi i Dunavu. Tačno 45 dana od početka pobedonosne solunske ofanzive, 1. novembra u 10 časova, vojvoda Petar Bojović je na čelu Dunavske divizije ušao u Beograd. Napaćena prestonica Srbije, koja je pretrpela velika razaranja i čiji su žitelji teško stradali, dočekala je svoje oslobođenje.

SVAKI STANOVNIK - VOJNIK

NEMAČKO-austrougarski štabovi računali su da će srpske jedinice, posle velikog udaljavanja od svojih baza i zbog porušenih komunikacija, usporiti napredovanje.

Međutim, one su te teškoće brzo savladale blagodareći svestranoj pomoći stanovništva, koje je pred svoje oslobodioce iznosili i poslednje zalihe hrane sačuvane posle trogodišnje okupacije. "Sve što je ostalo od stanovnika u Srbiji - starci, žene i deca" - zabeležio je francuski kapetan Dega - "sve se to stavljalo nama na raspolaganje. Oni prenose naše telegrame i naredbe, oni nam služe kao izviđači, u toj zemlji svaki stanovnik je istovremeno i vojnik."