GODINE BORBE I TUGE VLADIKE IRINEJA ĆIRIĆA: Patrijarh Porfirije će predvoditi čin kanonizacije velikog duhovnika i stradalnika SPC

Većinom su ta stradanija bila od neprijateljske ruke, a dr Irinej Ćirić (Sremski Karlovci 1884 - Novi Sad 1955), episkop Eparhije bačke, koga pokolenja pamte po oslobađanju 2.812 srpske dece i 184 majke sa odojčadima iz mađarskih logora u Drugom svetskom ratu, stradao je od kamena kojim ga je u potiljak pogodio sunarodnik.

"Kamenovanog vladiku" mnogi su još za njegovog života doživljavali kao sveca. Zvanično, on će to i postati danas na svečanosti u Svetođurđevskom Sabornom hramu u Novom Sadu u kojem je stolovao i u čijoj kripti počiva. Od devet sati svečani čin kanonizacije služiće patrijarh srpski Porfirije, uz sasluženje otačastvenih arhijereja i sveštenstva iz sestrinskih pomesnih crkava.

Irinej (Ivan) Ćirić rođen je 1884. u uglednoj porodici u Sremskim Karlovcima. Doktorirao je 1908, a o Božiću te godine zamonašio se u manastiru Hopovo i dobio ime Irinej.

U svojoj 35. godini, postao je 1921. vladika timočki, najmlađi u SPC. Ukazom kralja Petra Prvog Karađorđevića, na tronu Eparhije bačke 1921. nasledio upokojenog vladiku Mitrofana Ševića.

Bačkom eparhijom upravljao je 33 godine, a za to vreme poverene su mu mnoge misije.

Na svakom koraku dostojno je predstavljao SPC i svoj narod. Bavio se izučavanjem crkvenog pojanja, ikonografijom i slikarstvom, prevodio je sa nekoliko jezika, pisao je poeziju i beletristiku. A onda je buknuo Drugi svetski rat.

- Crkva u Srbiji bila je u teškoj situaciji, njeni arhijereji su ubijani, zatvarani i proterivani - podseća za "Novosti" dr Gordana Petković, istoričar i savetnik u Muzeju Grada Novog Sada i Zavičajne zbirke u Sremskim Karlovcima.

Za Srbe u Bačkoj naročito je bila teška 1942. godina. Već u januaru počela su masovna stradanja u racijama mađarskih fašista.

- Pod pritiskom je posebno bio episkop Irinej Ćirić. Nije imao moć da zaustavi te strašne zločine. Štaviše, bio je prisiljen da izda proglas vernicima Eparhije bačke sa pozivom Srbima na mir. Nadao se da će time ublažiti gnev okupatora - kaže istoričarka Petković.

Na početku rata, proglasom regenta Mikloša Hortija, u mađarski logor Šarvar odvedeno je osam i po hiljada porodica, mahom solunskih, koje su se u Bačku doselile nedugo po okončanju Velikog rata. Muškarci, žene i deca, zarobljeni bodljikavom žicom, umirali su od gladi i teškog rada. Sveštenstvo SPC u vagonima im je slalo hranu, odeću i lekove, ali njihovo stanje bilo je sve teže.

Episkop Irinej izborio se da mađarske vlasti 1942. godine najpre puste iz logora devojčice i dečake ne starije od 15 godina.

Ovaj vladikin podvig, meren spasenim životima, posle rata potisnut je u zaborav pod optužbom da je sarađivao sa okupatorom. Od dobrotvora postao je narodni neprijatelj jer je u Gornji dom mađarskog parlamenta imenovan 1943. godine na predlog samog Hortija. I mada nije prisustvovao nijednom zasedanju, posle rata mu je ovo članstvo stavljeno na teret.

Kraj rata i ulazak oslobodilaca u Novi Sad, episkop Irinej dočekao je na balkonu Gradske kuće, a samo dva dana docnije dospeo je u sedamnaestomesečni kućni pritvor kao "izdajnik", mada protiv njega nikada nije podignuta optužnica. Posle nekoliko peticija uglednih Novosađana, oslobođen je i na svoju dužnost vratio se 16. marta 1946.

Od napada u Odžacima 19. avgusta 1946. tokom osvećenja kapele u parohijskom domu, episkop Irinej se nikada u potpunosti nije oporavio. Dok se pripremao za službu, uz veran narod, sačekala ga je i grupa skojevaca i članica AFŽ. Čim je krenuo u litiju, nasrnuli su na njega, vikali, psovali i bacali kamenje. Jedan kamen pogodio je vladiku u potiljak. Pao je okrvavljen, a razulareni omladinci i žene još su nastavili da ga kamenuju i nogama udaraju.

Posle duge i teške bolesti, uoči Blagovesti 1955. godine, episkop Irinej upokojio se u Novom Sadu. Sveštenici su na rukama nosili kovčeg sa telom episkopa oko Svetođurđevskog hrama, pre nego što su ga položili u kriptu ispod oltara. U vreme spuštanja kovčega u kriptu zvonila su sva zvona na pravoslavnim crkvama u Eparhiji bačkoj. Tako će biti i danas, kada će njegovo ime u pamćenju svih nas zauvek biti zaogrnuto oreolom sveca. Datum njegovog praznovanja biće 6. april (24. mart).

VETROVI ME ŠIBAJU SA SVIH STRANA

- TAMAN smo zbrinuli decu iz logora, a sada zbrinjavamo i starije, počeše pozivati naše ljude na vojni rad. Meni lično je naročito teško, jer sva beda dolazi do mene. Činim sve što mogu da svakom olakšam nevolju. I tako se dešava ono što sam predvideo u govoru svome prilikom svoje hirotonije, kada sam rekao - do sada sam bio dole u zavetrini, sada sam se popeo na breg, gde će sa sviju strana da me šibaju vetrovi - naveo je vladika Ćirić u pismu svom prijatelju.

PALILI MU BRADU, PRETILI STRELjANjEM

U VREME stradanja episkopa Ćirića, aktuelni protosinđel manastira Krušedol dr Stefan Čakić bio je posleratni student teologije i pratilac episkopov. U svojim memoarima zabeležio je da su zatočenom vladiki stražari palili dugu belu bradu.

- Jedne noći podigli su ga iz kreveta, rekli su mu da se spremi i obuče, stavili ga pred zid, uperili u njega puškomitraljez i pročitali navodnu presudu kojom se kao izdajnik naroda, osuđuje na smrt steljanjem, a streljanje će izvršiti tačno u ponoć u episkoskom dvoru. Sat je otkucavao minute i, kada je bilo tačno 12, oni su ispalili metke, ne na njega, već u plafon - zabeležio je Čakić.