BRAK SA NASILNIKOM NIJE BOŽJA VOLJA! Vikarni Episkop Justin - Svakodnevno se susrećemo sa velikim brojem poremećenih porodičnih odnosa

Porodično nasilje, koje u zlokobnim talasima zapljuskuje naše društvo, a u kome uglavnom stradaju žene, ovako posmatra vikarni episkop hvostanski Justin, koordinator humanitarnih aktivnosti Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke. Na osnovu iskustva stečenog u Savetovalištu za porodicu, brak i vaspitanje - jednoj od sekcija Verskog dobrotvornog starateljstva (VDS), vladika, u intervjuu za "Novosti", kaže da je ekonomska zavisnost žena jedan od ključnih faktora pasivizacije žrtava i njihovog prihvatanja turobne realnosti, ali i podvlači da bi i Crkva sa ostalim faktorima društva trebalo da preuzme veću ulogu u sprečavanju nasilja.

Da li se Verskom dobrotvornom starateljstvu javljaju žene koje su žrtve porodičnog nasilja? Traže li pomoć i kako Crkva može da im pomogne?

- VDS se svakodnevno susreće sa velikim brojem različitih poremećenih porodičnih odnosa. Na čelu savetovališta od 1996.godine nalazi se dr Milijana Savić, koja je veliko iskustvo stekla angažovanjem u ratu u Bosni i Hercegovini, gde je sa humanitarnom organizacijom "Pomoć porodici" pomogla mnogim ženama koje su doživele različite traume. Često nam dolaze žene koje trpe nasilje, i trudimo se da čujemo njihove probleme i pružimo im utehu. Nekada im je potrebno samo da ih neko sasluša, ohrabri i pruži im nadu. U takvim slučajevima, podržavamo ih da se oslobode osećaja krivice i sramote, koji se često nameću žrtvama nasilja.

U kakvom su odnosu brak, kao sveta tajna, i nasilje koje u njegovim okvirima ponekad nastaje i živi?

- Primećujemo kod pobožnih žena pogrešnu percepciju da bilo kakva misao o problemima u braku, pa i mogućnosti razvoda, predstavlja sramotu i neuspeh pred Bogom, tj. da je "Bogu ugodno" da žena trpi nasilje u ime "svetinje braka", čime se takve osobe zaključavaju u sebe i ne razvijaju sopstvene snage i mogućnosti za izlazak iz začaranog kruga nasilja. Osećaj sramote igra veliku ulogu jer je vezan pre svega za naše shvatanje sebe samih, jer osećamo sramotu zbog onoga što jesmo - što predstavlja identitetsku krizu.

Šta je iz crkvenog ugla na višem nivou vrednosti - institucija braka ili odnosi unutar supružnika i njihove dece?

- Često se, a ponekad i mi u Crkvi to činimo, naglašava značaj institucije, u ovom slučaju braka, a pritom zaboravljaju živi ljudi koji tu instituciju čine. Upravo iz tih razloga odnosi unutar braka postaju drugorazredni u odnosu na ustanovu braka "po sebi." Takvim razmišljanjima se često aboliraju nasilnici, jer se kao svetinja uzdiže bračna zajednica i njeno održavanje na bilo koji način, bez obzira na to što su odnosi unutar te zajednice nepovratno razoreni. Dužnost sveštenika jeste da artikulišu hrišćansku istinu, kojom je ono osvojilo svet, a to jeste svetost ljudskog bića i života. Drugim rečima, pogrešna ideja o čuvanju braka kroz nasilje nad živim čovekom jeste greh po sebi. Na nama u Crkvi jeste veliki zadatak da ovu paradigmu istaknemo u prvi plan, čime ćemo menjati i druge ishode u našim posmatranjima života i hrišćanstva.

Pomaže li u ovakvim slučajevima ohrabrenje i razgovor žrtve sa duhovnikom?

- Primarno je da uopšte i ne dođe do nasilja u porodici. Kada već postoji, onda je problem svakako izmakao kontroli, a narušeni odnosi teško mogu da se vrate u normalu.

Kao i svakome ko je pretrpeo stradanje, razgovor i svaka uteha znače puno, ali u mnogim konkretnim situacijama žrtvama je potrebno ohrabrenje da se suprotstave nasilju. To ne mogu nasiljem, već uz pomoć ljubavi, podrške i pažnje okoline - zajednice ili društva.

Da li sveštenici u hramovima dovoljno govore o ovom društvenom problemu?

- Naše iskustvo pokazuje da se nasilje gotovo uvek dešava u onim porodicama koje ne dolaze u Crkvu i ne vode aktivan liturgijski život utemeljen na razvoju odnosa sa Bogom i ljudima okupljenim u liturgijskoj zajednici. Sveštenici kroz tumačenje jevanđelja više puta tokom godine govore o nasilju izlažući stav Crkve, ali prosto ne mogu da se obrate onima koji nisu prisutni.

Mogu li se sveštenici, s obzirom na to da većina dobro poznaje svoje parohijane, na neki način uključiti u prevenciju porodičnog nasilja, bilo kroz razgovore, bilo kroz alarmiranje institucija?

- Naravno da mogu, a verujem da većina tako i čini. Sveštenstvo ima veliki potencijal zato što poznaje svoje parohijane, a to jeste dobar okvir za njihovo delovanje. Već duži niz godina postoji ideja o osnivanju posebne porodične službe koja bi se u okviru svake parohije bavila ovim problemom. U Rusiji su ovakva savetovališta zaživela još pre punih 20 godina i dovela do rešenja mnogobrojnih porodičnih problema, čak i povećanja nataliteta. Sveštenik kod nas na osnovu svoje pronicljivosti može da predvidi koje su to disfunkcionalne porodice i da im ponudi pomoć. Ali ne treba očekivati velike pomake i čuda dok se oslanjamo na jednog čoveka. Kao što sveštenstvo ima odgovornost za svoju parohiju, neophodno je i da se Crkva institucionalno, u saradnji sa drugim činiocima društva, stara za sveštenike, njihovu obuku i neprekidno obrazovanje na polju pastirske brige, u suočavanju sa konkretnim problemima njihove službe. Verujem da je to zadatak pred nama kako bismo afirmisali parohije kao nove ćelije društva, u kojima neće postojati tolerancija za nasilje.

Da li se, u okviru časova veronauke, dovoljno razgovara sa decom o nasilju uopšte i posebno nad ženama?

- Mišljenja sam da decu ne treba zatrpavati negativnim slikama i primerima (ima ih i suviše svuda oko nas) i da je u njihovom ranom uzrastu pogrešno opteretiti ih i ovim problemom. Imamo iskustva da čak i decu koja trpe nasilje priča o nasilju dodatno udaljava od osećaja sigurnosti i povratka u društvene tokove. Njih jedino ljubav, pažnja i radosni osećaj pripadanja zajednici leči na pravi način. Veronauka načelno ima za cilj da nadahnjuje i inspiriše đake u vezi sa njihovim odnosom sa drugima i sa Bogom. Ti odnosi su zasnovani na poštovanju i ljubavi, te isključuju svaki oblik nasilja. Jer opravdanje bilo koje vrste nasilja jeste izdaja hrišćanskih uverenja. Stoga su upravo veroučitelji u srednjim školama u mogućnosti da na razne načine ukažu na ovu istinu, pa i kroz obradu teme porodičnog nasilja. Jasno vidimo društveni potencijal Crkve, oličen u sveštenstvu i veroučiteljima. Nije mi namera da ovo bilo kome zazvuči kao neprimereno hvalisanje, nego naprotiv, kao poziv drugim društvenim činiocima da u nama pronađu partnera za sve one teme koje su nam bliske i u kojima smo saglasni, kako bismo zajedno izgrađivali bolje odnose.

KAKO DO POSLA

- ŽENAMA koje izlaze iz Sigurne kuće, shvatili smo u VDS, posao i plata ključni su za stabilnu budućnost - smatra vikarni episkop Justin.

- Znamo da se iz Sigurne kuće dosta angažuju oko toga i da vrlo često pronalaze ženama posao, ali je angažovanje Crkve i nas u Crkvi kroz naša poznanstva pomoglo mnogim ženama u procesu njihovog povratka u društvo nakon teških trauma.

TRPE I ZBOG POTOMAKA

ŽENE žrtve nasilja najčešće su i majke. Koliko ta okolnost utiče na njihov težak položaj?

- Opet govorimo o ekonomskoj zavisnosti. Ona se ogleda u tome što žena brine i za svoju decu, čime se povećava pritisak na nju, posebno u uslovima kada nema materijalnu podršku. Trpljenje nasilja uslovljeno je pre svega lošim ekonomskim odnosima, strahom da time žrtvuje svoju decu, ali i osećanjem sramote u odnosu prema svojim bližnjima, ali i sa Bogom. Na nama je da služimo, svako u svom domenu, kako bismo se borili za prave vrednosti, stavljanjem ličnosti u centar naše borbe protiv nasilja.