LEKAR KOJI VOLI VOZOVE I AKVARELE: Izložba Zorana Srbljina "Tradicionalni motivi - Orijent ekspres" održana na železničkoj stanici

Kaže da voli da se pati s tom tehnikom, jer kad boja i voda padnu na papir tu više nema ozdravljenja. Nema popravke. Slika kada nije u lekarskoj ordinaciji, popodne, uveče i vikendom.

Ovih dana njegovi radovi pod zajedničkim nazivom "Tradicionalni motivi - Orijent ekspres" predstavljeni su na malo neobičnom mestu za izložbe, a opet, tako prirodnom za njegove slike iz najnovijeg ciklusa. Dvadesetak akvarela prikazano je na Železničkoj stanici u Kikindi. Tako su poželeli članovi Udruženja ljubitelja železnice kada su im u goste došle kolege iz Rumunije. Oni su se oduševili postavkom i nagovestili da će izložbu organizovati i u Žombolju.

- Moj deda je živeo u Mokrinu, a mi smo bili upućeni na šinobuse i vozove. Tako sam vrlo rano zavoleo pruge. Volim miris pragova i kolomasti. Pamtim dečačka putovanja u Kikindu, pa onda po nekadašnjoj velikoj Jugoslaviji. Sećam se dugog puta vozom do Prozora u Bosni, pa onda u krug. Kada sam postao momčić išao sam kroz Evropu do Francuske. Zato sam hteo da dočaram ovu našu banatsku prugu i "Orijent ekspres" koji je protutnjao ovuda u pretprošlom veku, 1857. godine taj čuveni voz je prošao kroz Veliku Kikindu. Sedam minuta se zadržao ovde, u Mokrinu tri - priča Srbljin.

Kikinda je bila prvi grad u jugoistočnoj Evropi koji je 1857. dobio prugu za javni saobraćaj. Prvi voz na liniji Segedin - Kikinda - Temišvar stigao je u Kikindu 15. novembra, tačno u 15 sati, beleži Ivan Simić u svojoj knjizi "Istorija železnice u Kikindi od 1857. - 2021. Tom trasom nekada je išao i "Orijent ekspres". Na Srbljinovim slikama je duh tog vremena. Prikazane su pruge, parne lokomotive, bokternice, stajališta sa drvenim nadstrešnicama.

- Na svojim slikama on rekonstruiše atmosferu ispred i unutar železnice, ali i predela koji se smenjuju u okvirima vagonskih prozora, dodajući ljude koji nisu klasični portreti, već neizostavni deo prostora u kom se nalaze. Železnička stanica u Kikindi ni danas se mnogo ne razlikuje od vremena svog nastanka, zbog toga deluje da se slikar vratio u prošlost, ne bi li je naslikao. Na slici je stanica još uvek u dimu nakon zaustavljanja lokomotive, dok je u prvom planu kondukter koji je tek izašao iz voza. Scena je gotovo filmska - ocenila je Tamara Ristić, istoričarka umetnosti.

Otkako je uzeo slikarsku četkicu u ruke Srbiljn radi samo akvarele. Tom tehnikom na njegovim slikama, njegovom rukom i sa njegovim "faksimilom" nastali su motivi železničkih stanica u Mokrinu i Kikindi, peroni, lokomotive, stari magacin, ono što voli i što njegove oči vide drugačije od drugih. Pažljivi posmatrač na njegovim slikama razaznaje i filmski prikazane likove njegove porodice i prijatelja.

- Na ovim slikama je mnogo lepih detalja o stvarnim mestima. Međutim, na nekima ima i tajni koje je autor vešto ukomponovao. Na slici Agate Kristi su crte lica njegovog oca. Na nekim slikama su Pol Njumen, Lenjin, Zoranov brat, prijatelj advokat, a kapetan broda je u stvari on - otkriva kao pravi kustos Nikola Brkić, otpravnik vozova sa železničke stanice u Kikindi, Srbljinov prijatelj.

Poslednji put vozom je putovao pre petnaestak godina. Sina, sada na pragu dvadesete, poveo je na putovanje šinobusom od Kikinde do Novog Miloševa i nazad.

- Moj Viktor tada je imao dve, tri godine, prvi put je video mašinovođu i dizel mašinu.

Do njih je stigao onim uskim hodnikom. Kao nekada kad se često i dugo putovalo vozom, poneli smo hranu i jeli u kupeu - priseća je poznati kikindski lekar klackanja sa sinom, lošom banatskom prugom.

Na Srbljinovim akvarelima osim romantike, tajni ima i religije i vere.

- Nigde nisam putovao bez bloka u kojem sam crtao. Jednom na Skadarskom jezeru mati Filota je želela da vidi šta radim. Kada je prepoznala portret oca Mardarija, dugogodišnjeg igumana manastira Reževići, zaplakala je, a za njom i ja - emotivno prepričava Zoran Srbljin, lekar i slikar koji voli vozove.

MUKA BEZ POPRAVKE

VOLIM akavarel zato što je to muka Isusova. Kako se isplanira, tako se kane voda i gotov je posao. Ako pogrešiš, ništa od toga. Volim to zato što je tu muka stvaranja. Koristim engleske Winsor & Newton pigmente i akvarel papire - otkriva autor kojem je ovo deseta samostalna izložba. Na više kolektivnih izlagao je u zemlji i inostranstvu.