NIKO NE MARI ZA ZAŠTITU ĆIRILICE: Godinu dana od usvajanja Zakona o upotrebi srpskog jezika i pisma u praksi se ne vidi napredak

Zakon o zaštiti ćirilice usvojen je 15. septembra prošle godine, na Dan srpskog jedinstva, a propisuje da svi državni i lokalni organi u Srbiji, javna preduzeća, škole i fakulteti, javni servisi RTS i RTV i drugi moraju da upotrebljavaju ćiriličko pismo. Ali njima ni godinu dana od usvajanja zakona niko nije poslao obaveštenje o tome šta bi trebalo da učine da bi ispoštovali zakonsku obavezu.

- To govori o statusu koji srpski jezik i ćirilica imaju za državu, ali, nažalost, i u sistemu vrednosti - ocenjuje za naš list dr Marina Spasojević iz Instituta za srpski jezik.

- O primeni ovog zakon uopšte se i ne govori, za razliku od težnje i borbe za primenu Zakona o rodnoj ravnopravnosti, na čijem se provođenju insistira i u udžbeničkoj literaturi.

Ona ističe da odgovornost što se zakon ne sprovodi snosi zakonodavac, što to nije omogućio kroz odgovarajuća podzakonska akta, formiranja stručnih i savetodavnih tela ili pak saradnju sa postojećim, tj. sa Odborom za standardizaciju srpskog jezika.

- Posledice su, ako se trend ne promeni, potiskivanje ćiriličkog pisma - upozorava Marina Spasojević i navodi primer koji ilustruje koliko se ćirilica u Srbiji potiskuje:

- Roman "Privrženost" Draga Kekanovića, koji je dobio nagradu "Beogradski pobednik", u Zagrebu je 2021. godine izašao na ćirilici, a u Beogradu 2022. latinicom. Naime, 32. poglavlje romana predstavlja zapis inoka Dimitrija iz 15. veka, jednog od glavnih likova, i štampano je fontom za staru ćirilicu kao grafičko-stilski postupak. U drugom izdanju ide se u krajnost, jer se taj tekst donosi nekom vrstom stilizovane latinice, koja bi trebalo da oponaša srednjovekovni srpski ćirilički spis. Čitalac je na ivici da se zapita da li je to podsmeh srpskom nasleđu.

Marina Spasojević upozorava i na to da sama činjenica da se u predstojećem popisu stanovništva ne moramo izjašnjavati, osim o nacionalnoj pripadnosti i veroispovesti, i o maternjem jeziku, može da nas navede na pretpostavku da se otvara prostor za manipulaciju.

- Podaci o maternjem jeziku bitni su za sve - poručuje ona.

Da nekih pomaka u primeni Zakona ima i to u delu koji se odnosi na ćirilicu, smatra Sreto Tanasić, predsednik Odbora za standardizaciju srpskog jezika. Ali ih, kaže on, nema uopšte u delu koji se tiče upotrebe srpskog standardnog jezika.

- Primena zakona mora da bude potpuna, tu nema mesta za bilo kakvo odstupanje - ističe Tanasić.

- Ako je upotreba srpskog standardnog jezika zakonska, pa i ustavna obaveza, ako danas često čujemo od najviših predstavnika države da će istrajati na očuvanju srpskog jezika i ćirilice, postavlja se pitanje kako je moguće da se postupa suprotno od toga. Kako je moguće da zakon krše neke važne državne institucije i plaćeni državni činovnici?

I Tanasić i Marina Spasojević skreću pažnju na "žilavu borbu" da se u školstvo uvede jedan ideološki konstrukt - rodno ravnopravan jezik - čiji cilj je razgradnja srpskog jezika i na njimu građenih obrazaca mišljenja, kao i uništavanje srpske kulture i duhovnosti.

- Zakon o zaštiti ćirilice ali i druge zakone koji propisuju upotrebu srpskog standardnog jezika ne sprovodi jezička struka, već država, ali ona to još ne čini odlučno - poručuju lingvisti.

NI SAVET JOŠ NIJE FORMIRAN

ZAKONOM je predviđeno i formiranje Saveta za jezik, u kome bi sedeli predstavnici Vlade i struke, ali ni to se nije dogodilo.

- Savet je vrlo značajan i potreban radi dobre koordinacije jezičke struke i države u osmišljavanju i sprovođenju jezičke politike - kaže Sreto Tanasić. - Ali, ovo telo još nije osnovano, a verujem da je razlog što su neposredno po stupanju na snagu Zakona usledili izbori. Očekujem da će se ovo telo formirati odmah po formiranju nove vlade.