MARŠ UZ NIDŽE U ČAST SRPSKIM JUNACIMA: Saša Bogdanović i Danijel Ninić do Kajmakčalana na 106. godišnjicu bitke (VIDEO)

Do čuvene "kapije slobode" stizali su uglavnom terenskim vozilima, a samo dvojica peške - Saša Bogdanović iz Skoplja i Danijel Ninić iz Kučevišta na obroncima Skopske Crne Gore.

Da odaju poštu div-junacima, na kotu uzdignutu 2.521 metar iznad mora, krenuli su težim putem uz vrleti ćudljive planine, odlučnim pešačenjem od Skočivira, naselja u Severnoj Makedoniji, udaljenog tridesetak kilometara od Kajmakčalana.

- Nismo imali neke posebne pripreme, iako smo ranije odlučili da krenemo pešice uz planinu. Nije bilo kolebanja, iako meteorolozi nisu prognozirali baš lepo vreme, ali to je na planini kao što je Nidže relativno jer se vremenske prilike menjaju iz časa u čas.

Krenuli smo na vreme, budući da nam je bilo važno da ne zakasnimo na komemorativni skup u kapeli na Kajmakčalanu. Prvog dana prešli smo 16,5 kilometara za četiri sata.

Drugog još 11,5, takođe za oko četiri sata marša - kaže za "Novosti" Saša Bogdanović, nekadašnji gradonačelnik skopske opštine Centar.

Između etapa pešačenja, sledila su odmaranja. Spavali su, kako vele, pod vedrim nebom u - vrećama. Prvo konačenje, u mestu Reder, na 1.580 metara nadmorske visine...

- Tokom marša išli smo naizmeničnim "vođstvom", sa srpskom zastavom. Uzajamno smo se bodrili - otkriva nam barjaktar Danijel Ninić.

A nije bilo lako, naročito kada su prešli 1.000 metara nadmorske visine. Tada je, vele, počelo igranje sa ćudljivim vremenom i izazovima na putu.

- Odlučnost nam nije slabila. Bili smo rešeni da istrajemo i pešice stignemo do Kajmakčalana i da odamo dužnu počast našim precima, hrabrim ratnicima koji su ugradili živote u toj odsudnoj vojnoj operaciji koja se izučava u svim vojnim akademijama. Dok smo prevaljivali kilometre i dok nam je vrh planine izgladeo kao da stalno ispred nas izmiče u oblacima, obuzimala me je misao kako su se borili naši hrabri preci. Ni za tren nisu poklekli pred izazovima vrletne planine. Štaviše, na strateški značajne visove iznad orlovskih gnezda izvlačili su topove, opremu, provijant, tešku artiljeriju... - priča Bogdanović.

Ninić ponosno dodaje da je najvažnije što su uspešno izvršili svoj zadatak.

- Nema reči kojima bi mogao da se opiše taj osećaj kada smo na vreme stigli do "kapije slobode". Pridružili smo se ostalima i svi smo zajedno odali počast srpskim ratnicima.

Zapalili smo sveće u kapelici i kod kosturnice. Bar toliko danas možemo da učinimo u znak sećanja i poštovanja prema srpskim div-junacima - veli Ninić.

VEČNI STRAŽARI NA PRAGU OTADžBINE

U SELIMA oblasti Mariovo i u samom Skočiviru, odakle su Saša i Danijel pošli prema Kajmakčalanu, i danas se čuvaju prave riznice ratnih obeležja, znanih i skrivenih i zagubljenih srpskih vojničkih grobalja i zaraslih humki duž linije protezanja nekadašnjeg Solunskog fronta... Borbe između srpske i bugarske vojske za osvajanje Kajmakčalana vođene su od 12. do 30. septembra 1916, kada je srpska vojska konačno zauzela strateški vrh, kotu 2521 - Kajmakčalan. Danas je tamo spomen-crkva, a pored nje i spomen-kosturnica sa zemnim ostacima oko 4.500 srpskih vojnika... Na ulazu u hram, iznad vrata je uklesana posveta kralja Aleksandra Karađorđevića: "Mojim div-junacima, neustrašivim i vernim, koji grudima svojim otvoriše vrata slobodi i ostaše ovde kao večni stražari na pragu otadžbine!"