SUSRET SA ISTORIJOM - SLOVENAČKI SAFARI NA SRBE: Povodom filma Mirana Zupaniča o navodnom "lovu na ljude u Sarajevu"

Živimo u svetu obmana, dezinformacija, manipulacija, prevara, fabrikovanja laži, spinovanja zarad političkih interesa. Kao da nam je savremenik niko drugi do Paul Jozef Gebels, tvorac parole "laž ponovljena hiljadu puta ostaje laž, laž ponovljena milion puta postaje istina". Taj "mali doktor" koji je tvrdio da "svira na duši naroda kao što se svira na klaviru", imao je samo jedan cilj - da "rasplamsa vulkanske strasti, izazove eksploziju besa, pokrene široke ljudske mase, hladnokrvno i sračunato organizuje mržnju i očajanje"...

U ovu njegovu rečenicu moglo bi da stane gotovo sve ono što su Srbija i srpski narod doživeli i preživeli od raspada Jugoslavije do NATO agresije na samom kraju prošlog veka. Optužbe protiv jednog naroda dostigle su neslućene razmere i samo su se zaoštravale i umnožavale. Stizale su istovremeno kako od visoko rangiranih zapadnih političara, tako i od njihovih medija. Iz tog njihovog konglomerata nije lako zaključiti ko je na koga više uticao.

I taman kada su se te vulkanske strasti u satanizaciji srpskog naroda donekle smirile, ali ne i utihnule, iz Slovenije je stigao dokumentarni film "Sarajevo safari" reditelja Mirana Zupaniča koji je još pre zvaničnog prikazivanja uzburkao ceo region. Da napomenemo da je tek sinoć (subota, 10. septembar) doživeo premijeru na festivalu dokumentarnog filma "AJB DOC" u Sarajevu.

Ukratko: To je priča o bogatim strancima koji su tokom rata u Bosni i Hercegovini plaćali ogromne sume Vojsci Republike Srpske i Jugoslavije da sa srpskih snajperskih položaja ubijaju civile u Sarajevu. Ako su mete bili deca, onda je cena bila mnogo veća.

Film o monstrumima koji su imali bolesnu želju da ubijaju civile i onima koji su im to omogućavali konstruisan je kroz naraciju anonimne ličnosti. O glavnom svedoku se samo zna da je Slovenac koji je u bivšoj Jugoslaviji radio za obaveštajnu republičku službu, naravno slovenačku. On naglašava da je od 1992. do kraja 1994. u BiH bio 35 puta i opisuje kako su stranci, Amerikanci, Kanađani, Italijani,Rusi..., ubijali civile, a on je to pratio dvogledom.

MIRAN Zupanič ne propušta da u ovu filmsku tvorevinu uključi obaveštajnu službe Armije RBiH koja je, navodno, prvi put, krajem 1993. saznala za fenomen "sarajevski safari". Ne propušta da kaže kako su dobrovoljci iz Srbije dolazili na ratište iznad Sarajeva te je jedan od tih dobrovoljaca iz Paraćina bio zarobljen i Alinijoj službi i ispričao o strancima koji dolaze da ubijaju nedužan narod. Spominje se da se ovom temom bavili i italijanski obaveštajci.

Naravno, u ovoj priči, "lovci na ljude" su na Pale stizali iz Beograda, a u srpsku prestonicu su dolazili avionima. I tu se otvara prva rupa u ovoj slovenačkoj konstrukciji. Tadašnja SR Jugoslavija je pod sankcijama i avioni sa beogradskog aerodroma lete samo za Tivat i Podgoricu.

Tih godina Sarajevo je u epicentru svetske javnosti. Gotovo sve značajnije televizijske kuće udarne informativne emisije počinju vestima iz ovog bosanskog grada. Retki su dani kada priče o Sarajevu nisu na naslovnim stranama vodećih novina. A Sarajevo je puno novinarskih ala.

Tu je Kristijan Amanpur, "zvezda" Si-En-Ena, zatim Džon Fišer Berns koji je dobio Pulicerovu nagradu za priču o "silovanjima u Bosni", pa još jedan "pulicerovac" Roj Gatman koji fabrikuje 57 srpskih koncentracionih logora sa 150.000 zatočenika. Svetsku slavu iz Sarajeva stekla je Aleksandra Štiglmajer iz "Šterna", pa Martin Letmajer iz švajcarskog lista "Veltvohe", pa Herta Miler iz "Frankfurter algemajne cajtunga"... Gotovo svi oni su objavili i knjige u kojima su ispisivali grozote o Srbima, jer se tada "žanr srpskih zločina" basnoslovno plaćao. I niko od njih nikada i nigde, ni u pola rečenice, ne nagoveštava priču o "lovu na ljude".

Autor ovog spinovanog nazovi dokumentarca u intervjuu "Al džaziri" je izjavio: "Čini mi se izuzetno važno da svi, koji imamo tu mogućnost, širimo znanje o fenomenologiji zla koje je u ljudskom biću. Da bi se tom zlu znali suprotstaviti. Ali, ne vlastitim zlom, već pojedinačnim i zajedničkim dobrom". Pa kad je tako, zašto se gospodin Zupančić nije pozabavio zlom koje je činjeno u njegovoj deželi juna 1991. u "malom prljavom ratu". Ovaj vremešni režiser tada je imao 30 godina. U magazinu "Oko" RTS je rekao da se "dobro seća Jugoslavije i bratstva i jedinstva". Ali, izgleda da je zaboravio kako su njegovi zemljci ubijali osamnaestogodišnje dečake koji su bili naoružani manevarskom municijom. Mnogi od srpskih regruta, koji su tamo služili vojni rok, poubijani su metodom metka u potiljak, na svojim stražarskim mestima.

JEDAN od takvih zločina zbio se na tadašnjoj jugoslovensko-italijanskoj granici 29. juna 1991. godine, kod karaule Škofija. Iako je dan ranije proglašeno primirje, pripadnici slovenačke teritorijalne odbrane zarobili su i metkom u potiljak ubili Slobodana Pantelića, kapetana prve klase, iz garnizona u Ilirskoj Bistrici, Branka Sedlara koji je bio građansko lice na službi u JNA i vojnika Osmani Mehmedina, rodom iz Makedonije.

Sva trojica su bili u vozilu "picgauer" koji su teritorijalci zaustavili i mučki likvidirali. Teritorijalci, da bi prikrili zločin, mrtvima su naknadno stavili šlemove na glavu i ponovo pucali - da bi izgledalo da su poginuli u borbi! O ovom zločinu prvi je progovorio u svojoj knjizi "Prvi pucnji u SFRJ" general Konrad Kolšek, Slovenac, inače komandant Pete vojne oblasti.

Još sramniji slučaj desio se kod Holmeca, malog graničnog prelaza ka Austriji. Anali beleže da su trojica regruta - Zoran Ješić, star 17 godina, iz sela Sakule kod Pančeva, Goran Maletić, 19 godina iz Novog Sada i Antonije Šimanović, 18. godina, iz Jablanice u BiH - pokušali da se predaju držeći u rukama beli čaršav. Petnaestak godina kasnije u javnost je procurio snimak na kome se lepo videlo kako su pripadnici slovenačke TO i policije raspalili rafal po vojnicima JNA. Kamere austrijske televizije ORF su sve to zabeležile. Inače, pomenuta televizija je istog dana, kada se to dogodilo, emitovala snimak u emisiji pod naslovom "Prvi ratni zločin počinjen tokom raspada SFRJ".

Nakon što je Armija pristala 28. juna na prekid vatre i povlačenje u kasarne Teritorijalna odbrana te republike nastavila je sa napadima na JNA, pa je već prvog dana primirja ubila devet pripadnika jugoslovenske armije...

I niko nije odgovarao za ove zločine.

I dok su se teritorijalci surovo obračunavali sa nedužnim dečacima, u Srbiji se odigravala potpuno suprotna priča. Kada je slovenačko rukovodstvo donelo odluku da povuče svoje regrute koji su kod nas služili vojni rok, oni su bili ispraćeni prijateljski, sa hranom za put. Zaboravili su to odavno u Sloveniji, kao što su zaboravili da je Srbija pružila utočište desetinama hiljada prognanih Slovenaca za vreme Drugog svetskog rata, iako je i sama bila u izuzetno teškoj situaciji. Zbog toga valjda Srbi u ovoj državi nemaju status nacionalne manjine, iako su po brojnosti drugi narod posle Slovenaca.

"Strane obaveštajne službe su pratile taj fenomen i sve tako izgleda da niko iz međunarodne zajednice nije intervenirao na način da se taj safari zaustavi", izjavio je ovih dana Zupanič. Pitanje je koliko su prsti obaveštajaca umešani u ovaj njegov pamflet, koji se nije slučajno pojavio baš u vreme kada je Srbija ponovo na brisanom prostoru zapadnih centara moći.