MOJE TREĆE DOBA JE TREĆA SREĆA: Biljana Vilimon, slikarka i književnica o pisanju, unukama, navikama za zdrav život...

Svakog dana pešači gotovo deset kilometara, a šetnja joj služi kao inspiracija za teme koje kasnije pretoči na platno ili papir.

Sa radom na televiziji, gde je postala prepoznatljiva po emisiji "Galerija tajni", definitivno je raskrstila pre dve godine, jer tu više nije videla izazov, te ima više vremena za slikarstvo i literaturu. Najviše uživa u društvu ćerke Aleksandre, te unuka Dunje i Zoje. Ovih dana, iz štampe je izašao njen novi roman "Moj život sa Begbedeom", a prethode mu knjige "Nismo na istom brodu" i autobiografija "Selfi", koja je nastala nekoliko meseci pre pandemije. I slika i piše. Kaže da kist ne može da zameni olovka, i obrnuto.

Kada su pre dve godine zabranili penzionerima da izlaze kako se ne bi zarazili, Biljana Vilimon nam kaže da je žalila te ljude - sve dok nije shvatila da je i ona jedna od njih!

- Vanredno stanje u prvi mah nisam shvatala ozbiljno, jer nisam bila svesna da se zabrana kretanja odnosi i na mene - priseća se naša sagovornica.

- Tek kad sam shvatila da sam i ja ta najstarija kategorija, doživela sam šok, zatim bes u stilu "ko ste vi da mi kažete da sam baba". U realnosti sam penzionerka koja svoje godine ne oseća. To je bio moj okidač da krenem da pišem. Izolacija mi je pokazala koliko mi nedostaje čovek sa kojim sam imala višedecenijsku ljubav, a koji više nije živ. I to mi je dodalo ulje na kreativnu vatru koja se očas rasplamsala. Tako je, u vidu dnevničkih zapisa i ispovesti voljenom čoveku, nastao moj ljubavni roman "Nismo na istom brodu", koji je prošle godine objavila "Dereta".

Svakog jutra ustaje najkasnije u sedam, vežba desetak minuta, oko devet doručkuje. Sledi obavezna, duga šetnja brzim hodom. Biljana najviše voli da šeta sama, kako bi mogla da se posveti "mentalnom razgibavanju". Poslednji obrok je u pet po podne, i do ujutro ne razmišlja o hrani. Ranije je govorila da neće biti "klasična baba". Međutim, sve se promenilo kad su unuke Dunja i Zoja došle na svet.

- Govorila sam, dok se njih dve nisu rodile, da se neću baviti unucima. I sve što sam rekla, porekla sam. Otkad su se rodile, ja sam najklasičnija baba. Baš, baš baba. Tako me njih dve i oslovljavaju. Mada, kako odrastaju, sve češće me zovu imenom, jer, kako reče Zoja kad je imala tri godine, "ti nisi stara baba, ti si nova baba", želeći da mi poruči da izgledam mlado. Njihovi drugari mi ne persiraju, pozdrave me sa "ćao, kako si" i to smatram velikom privilegijom. Zaista ne brojim, zašto bih se limitirala kad može da ih bude više. Koliko mladih stogodišnjaka i starih dvadesetogodišnjaka sretnem u toku dana! Sve je stvar duha.

Na naše pitanje da li bi nešto promenila u svojoj karijeri i životu, slikarka nam kaže da nema retrovizor, pa ne gleda unazad. Nema neostvarene želje, a u prošlosti je ispravno radila i birala samo ono što je raduje, što joj je donelo duhovno, a ne materijalno bogatstvo.

- To je recept za zadovoljstvo na svakom nivou i u svim godinama. Privatni život sam uspela da sačuvam od javnosti i da zaista ostane privatan. Ma koliko ljudi nagađali i mislili da su o meni sve već pročitali i čuli, one najtananije stvari sam sačuvala za sebe i svoje najbliže. Da neko ne pomisli kako privatno nisam grešila i da je sve bilo idealno - nije naravno. Ali volim i svoje promašaje, iz njih sam najviše naučila - zaključuje Biljana Vilimon.

NA BOZU SA PRIJATELjICOM NEDOM

OSIM sa ćerkom i njenim naslednicama, Biljanu raduje i svakodnevno druženje sa prijateljicama.

- Jedna od njih je i Neda Todorović, sa kojom sam od rane zore u telefonskom kontaktu, da bismo se u toku dana našle u obližnjoj poslastičarnici, da popijemo omiljenu bozu. To su sitne, ali dragocene dnevne radosti.

ESTETIKA NAJVAŽNIJA U ŽIVOTU

ODAVNO je Biljana rekla da joj je estetika najvažnija u životu, te sa tugom gleda nove trendove kojima su mladi naklonjeni, pa svi liče jedni na druge, po izgledu, oblačenju, ponašanju...

- To je tužna slika današnjeg sveta. Ne samo mladi već i stariji liče jedni na druge. Kao uniformisani, poput kolača iz modle, ne znam kako da vam opišem taj vizuelni doživljaj koji me svaki put rastuži. Zar različitost nije ono što nas krasi? Zašto moramo svi da imamo napumpane usne, grudi, zadnjice, "mačje oči" i visoke jagodice? Teror lepote i teror mladosti neće zaustaviti ovaj svet da stari, samo što će ta starost uz plastične operacije, hijalurone i botokse delovati tužnije nego što bi kad se stari prirodno.