SUSRET SA ISTORIJOM - RANKOVIĆ LIČNI ŠOFER CRNJANSKOG: Četiri i po decenije od smrti velikog pesnika, pripovedača...

Na sebi je imao zimski grombi kaput i šešir, a u ruci je držao kartonski kofer, najverovatnije onaj isti, s kojim je dvadeset i četiri godine ranije iz Lisabona stigao u London. Krenuo je put Beograda koji je u njegovoj trodecenijskoj nostalgiji blistao "kao kroz suze ljudski smeh". Zajedno sa njim su bili Srđa Prica, jugoslovenski ambasador u britanskoj prestonicu i njegova supruga Vukica, sa kojima se bio sprijateljio i provodio brojne sate u prijatnim ćaskanjima. Njihova podrška, u njegovim premišljanjima, da li da nastavi emigrantski život ili da se vrati u zemlju, bila je presudna.

A sve je započelo osam godina ranije kada je u London, na čelu jugoslovenske parlamentarne delegacije, došao Moša Pijade, predsednik Savezne skupštine. Bilo je suđeno da se tada sretnu stari znanci - slikar i "stara komunjara" i pisac i veliki antikomunista.

- Matora budalo vraćaj se kući, tebi je tamo mesto! - rekao mu je Moša.

Ali avaj! Nedelju dana kasnije, 15. marta te 1957. godine, Moša Pijade umire u Parizu. Odlaskom starog, revolucionara, robijaša, ali i masona, "na onu stranu sunca", odložena je i ideja o povratku Miloša Crnjanskog u zemlju.

Iz emigrantske usamljenosti se polako izvlači približavanjem jugoslovenskim zvaničnicima. Početkom šezdesetih godina, nekako baš u vreme kada Prica dolazi za ambasadora u Ujedinjenom Kraljevstvu, dolazi do konatkta između pisca "Seoba" i Tanasija Tase Mladenovića, pesnika i glavnog urednika "Književnih novina". Pored toga Tasa je tada bio član Glavnog odbora Socijalističkog saveza radnog naroda Srbije i član Glavnog odbora Saveza udruženja boraca NOR-a Srbije. U njihovoj prepisci, pored informacija o književnom životu u Beogradu i Jugoslaviji, otvoreno je i pitanje povratka Crnjanskog.

Pregovori na tu temu potrajaće koju godinu... U nastojanjima da privoli velikog književnika da se vrati u Beograd, Mladenović putuje nekoliko puta u London. Sve troškove boravka finansira Sekretarijat za kulturu na čijem je čelu kontroverzna Stanka Veselinov, inače supruga Jovana Veselinova, prvog čoveka srpske partije.

Milentije Pešaković, šef kabineta sekretara CK Srbije Jovana Veselinova Žarka, svedoči:

"Veselinov je odmah svojom rukom ispisao odgovor-depešu Srđi Prici: Crnjanskome garantujemo trosoban stan, u zgradi koja će biti za dva-tri meseca završena, useljiva. Do useljenja u stan, obezbeđujemo o trošku Izvršnoga veća Srbije boravak i hranu u apartmanu beogradskog hotela 'Ekcelzior'. Taj tekst sam ja prekucao na pisaćoj mašini i po nalogu Veselinova poslao kabinetu Koče Popovića, sekretara spoljnih poslova Jugoslavije. Pismo je odneo UDBAŠ Milan Basta."

I potomak Srba koji su se, pod Arsenijem Čarnojevićem doselili u Panoniju je prelomio. Pre polaska u otadžbinu Crnjanski je bio nervozan, mešala su se unutrašnja osećanja, čas je bio ushićen, čas uplašen. Bilo je primetno da se nije oslobodio usađenog straha od jugoslovenske policije. Prijatelju u Johanezburgu piše:

"Srećom, više ne ubijaju zbog misaone subverzije, ali je Đilas u zatvoru. Ista ruka. Iste oči, Kainove, iste uši, u Beogradu."

KADA su prešli Lamanš zaputili su se ka Parizu, gde su nekoliko dana bili gosti ambasadora Mite Miljkovića. U Gradu svetlosti je pao dogovor: Crnjanski ide u Nemačku u Augzburg i Minhen da se "seti starih uspomena", a bračni par Prica nastavlja put za Ičiće, kod Opatije, gde su imali vikendicu. Razrađen je plan da pisac iz Nemačke dođe u Trst i da se tamo javi našem konzulatu, a Prica će doći po njega svojim kolima.

Tako je i bilo. Iz Trsta su zajedno krenuli u Jugoslaviju. Na prelazu Kozina, dok su obavljane granične formalnosti, "Crnjanski se sav uvukao u svoj crni grombi kaput", iako je tog dana bilo izuzetno toplo. Bio je zbunjen. Nema policije na svakom koraku, nigde traga "gvozdenoj zavesi" ... Govorio je i: "Strašno mi je da se vratim u Beograd posle toliko godina. Najtužnije mi je što ću videti sve one nekada lepe žene - sada babe".

Priču Miloša Crnjanskog šta mu se desilo u Ičićima, u kući ambasadora Price, posle prve prospavane noći u Jugoslaviju, zabeležio je nedavno preminuli književnik Aleksandar Saša Petrov:

"Ostave mene moji domaćini samog u kući, a odmah ujutro neko zvoni. Otvorim vrata, a pred vratima stoji neki čovek. Lepo obučen, odelo, svetlo, letnje, šešir, kravata, ljubazan osmeh, pa i pre nego što ga upitah ko je i šta hoće, kaže on meni - Ja sam Ranković! A ja njemu - zar već! On se nasmeje! Vidim, ljubazan, koliko može da bude!
Pita on - da li mi je potreban šofer! Šta će meni šofer! Nemam ja kola! Nastavlja on - i kola i šofer! Pomislim ja, znači, došao da me vodi. Zna se kuda! Ali, ovako, sve u rukavicama. Ipak, mislim se, došao lično! Nije poslao druge! Pa i ja ljubazno pitam - a šta će meni kola i šofer?

- Pa dok ste tu, da malo vidite ove krajeve. Dugo niste bili, da se podsetite!

- A ko bi bio moj šofer, ili vodič?

Kaže on - pa ja, zato sam i došao!

- Vi lično?

- Sa najvećim zadovoljstvom... da se nas dvojica upoznamo! Meni je čast da budem u društvu velikog srpskog pisca!"

TADAŠNjI drugi čovek u Jugoslaviji i književnik iz emigracije proveli su skoro ceo dan zajedno. Bili su i na ručku na Učkoj, a uveče proveli nekoliko sati na terasi hotela "Kvarner" u Opatiji. Sve se ovo dešavalo 30. avgusta 1965. godine. Enigma kako je Ranković saznao da je Crnjanski odseo kod Price brzo je razjašnjena. Leka je sa suprugom Slavkom krenuo u posetu njenoj familiji u Sloveniji i usput su svratili do Opatije. I kako to obično biva "gospodin slučaj" je namestio da sretnu Srđu i Vukicu... Docnije će Crnjanski reći svom domaćinu "Pa Ranković se i smeje slatko. Zna i da se šali".

A riječki "Novi list" sutradan će objaviti fotografiju sa ovog susreta.

Prestonica je dostojanstveno dočekala autora "Lamenta nad Beogradom". Mediji su posvetili veliku pažnju njegovom povratku, njegovom osobenom književnom talentu. U tome su prednjačili "Politika" i "NIN", "Književne novine"... nisu zaostajali Televizija i Radio Beograd... Na Kolarčevom narodnom univerzitetu održano je književno veče posvećeno njegovom stvaralaštvu...

Crnjanski je pozdravio Beograđane rečima: "...Sa ovoga mesta govorio sam pre trideset i dve godine, pa hajde da nastavimo"!

Ove njegove reči nisu ostale bez odjeka. Iz Kabineta predsednika Republike 23. decembra leta Gospodnjega 1965. godine, na adrese svih značajnijih državnih i partijskih finkcionera u Srbiji, stiže koverta u kojoj se nalazio nepotpisan tekst sa naslovom:
"Čemu takva dobrodošlica Crnjanskom? Kad se fašizam vraća na svetsku pozornicu, nama se vraća Crnjanski."

U tekstu, pored ostalog piše: "...Zaista je teško biti kratkog pamćenja kada se zna da je ovaj 'nakostrešeni publicista" pretvorio 'svoje lirsko cviljenje u lavež fašističkog čopora' (Đorđe Jovanović) i kada se zna da su svi politički članci Miloša Crnjanskog "pisani na liniji najcrnje nacionalističke, upravo fašističke reakcije, i zaista skoro nepismeni" (Marko Ristić). No i pored toga, Crnjanski se vratio... Prema Crnjanskom je pokazana puna mera tolerancije. Zbog čega? Možda zbog njegovog književnog talenta, ili zbog stila kojim piše? Ali, iz naše surove i dugotrajne škole života naučili smo da izdajnik ne može biti umetnik, naučili smo da izdajnik ubija u sebi stvaraoca...'"

U popratnom pismu iz Kabineta se navodi da je tekst pročitao Tito. Na vrhu, u desnom uglu, ispisano je njegovom rukom "Dobro je da se ovo objavi. T."

U RUKOVODSTVU Srbije zavladala je panika. Tih dana je, po svedočenju Milentija Pešakovića, Crnjanski pozvan na prijem koji je priredio Dušan Petrović Šane, predsednik Narodne skupštine Srbije. A nekoliko nedelja ranije Jovan Veselinov je u svome stanu priredio večeru Milošu Crnjanskom. Na večeri su bili Tasa Mladenović i Srđan Prica sa suprugama. Posle toga i Svetozar Vukmanović Tempo pozvao je na večeru Crnjanskog... Pismo iz Titovog kabineta razorno je delovalo...

Ni sednice Izvršnoga komiteta CK SKJ nisu prošle bez rasprave o povratku Miloša Crnjanskog. Naravno da se prvi Tito oglasio: "Šta je njega (Crnjanskoga) trebalo dovlačiti ovamo? ...Evo, na primer, u Hrvatskoj i u drugim krajevima, gledaju da je to upereno protiv njih. Smatraju da je to bila demonstracija... A neki naši visoki politički drugovi se sastaju i slikaju sa Crnjanskim". Aleksandar Ranković je tek šest meseci kasnije na Brionima shvatio da se to odnosilo na njega.