NAŠU DECU MRTVU SU KASAPILI: Potresna ispovest porodica vojnika, mučki ubijenih u Dobrovoljačkoj u Sarajevu (FOTO)

Ovako, u nekoliko naizgled jednostavnih reči, a užasno teških i potresnih, sav pakao Dobrovoljačke, za "Novosti" opisuju porodice ubijenih vojnika nekadašnje JNA u toj ulici u Sarajevu, početkom maja 1992.

Gordana Gvozdenović, sestra ubijenog poručnika JNA Obrada Gvozdenovića, kaže da se iskreno nada da će pravda konačno biti zadovoljena.

- Moj brat je ubijen u Dobrovoljačkoj kao vojno lice JNA. Imao je samo 24 godine. Obrad nije bio nikakav agresor kako ih predstavljaju u Sarajevu. Kako da bude agresor u svojoj zemlji koja je tada još postojala. On je bio vojnik Jugoslavije i JNA - u dahu nam govori Gordana.

Taj, crni maj 1992. godine ostao joj je, kaže nam tiho, urezan večnio u sećanje.

- Vest da je Obrad nestao stigla nam je u kuću, u Han Pijesak... krećem da tražim brata, obilazim Sarajevo, Lukavicu, Han Pijesak, Miliće i non-stop mi govore da je Obrad zarobljen. Nadala sam se da ću ga videti i da ću ga negde ugledati - priča Goga.
A, kada je osvanuo 19. maj, svet joj se srušio. Iz Beograda, sa VMA javljeno da je tamo dovezeno telo za koji se sumnja da je njen Obrad.

- Odlazim na VMA... Idem na identifikaciju tela. Sve se nadam da to nije moj brat. Nikada neću zaboraviti taj prizor. Gledam, gledam... u ostatke moga brata. Unakažen! To im nikada oprostiti neću. Mrtve su ih mučili. Zašto su ga mrtvog mučili? Zašto su ga mrtvog kasapili? Mrtve vojnike su šutirali, iživljavali se nad njima. Užas, samo ta reč je dovoljna da opiše kako je izgledalo telo, nepomično, mrtvo telo moga brata. Samo monstrumi mogu tako da unakaze ljudsko biće. Mog Obrada sam prepoznala po prstima. A, pomogao nam je i njegov vojni stomatološki karton jer je ranije te godine radio nadogradnju zuba na VMA. Obrada smo sahranili u našem rodnom selu kod Han Pijeska 22. maja - govori i plače Gordana.

Posebno, nastavlja Gordana, boli to što zvanično Sarajevo njenog Obrada i druge golobrade mladiće, masakrirane u Dobrovoljačkoj, naziva agresorima:

- Još tragičnije je kad kažu da su u Sarajevu vojnici JNA bili legitimna vojna meta. Za nas porodice pišu u knjigama koje se izdaju u Sarajevu, da dolazimo i provociramo. Ali ne žele da pokažu snimke kako šutiraju mrtva tela naših najmilijih. Neka znaju da ću da dolazim na suđenje. To moram zbog brata, ali i svih drugih mrtvih koje sam videla dok sam brata tražila.

Bogdanka Tomović, majka vojnika Zdravka, ubijenog u koloni u Dobrovoljačkoj, kaže da nakon tri decenije od gubitka sina više ni sama ne zna šta da očekuje. Reč pravda joj zvuči "tako daleko i nedodirljivo".

- Kakva je situacija iskreno se i ne nadam da će kazna stići zločince. Vidite i sami i da nakon tri decenije imamo samo neka nametanja. Meni više ne vredi da osude i celo Sarajevo, mog deteta nema. Samo želim za života da se skine ljaga sa imena moga Zdravka i druge dece ubijene i da sutra ne piše u knjigama da je moje dete od devetnaest godina zločinac u svom gradu, kao što ih nazivaju sada. Ova želja mi stoji na duši. Možda je pre smrti i dočekam - priča nam kroz suze Bogdanka i ističe da se kojim slučajem "ovakav zločin desio na drugoj strani, to bi bila Srebrenica broj dva".

Sećanja na maj. 1992 jaka su i nakon tri decenije.

- Čuli smo se sa Zdravkom ujutro i tog crnog 2. maja. Hrabrio nas je da će sve biti dobro. I onda ujutro 3. maja na televiziji vidimo presečenu kolonu, vidimo mrtve vojnike. U meni neki glas govori da će moj Zdravko znati da se čuva. Ali nije bilo tako - guta suze Bogdanka.

Nakon nekoliko dana saznaju da je Zdravko ubijen i sahranjen na sarajevskom groblju Lav.

- Kreće agonija kako da dođem do tela svog Zdravka. Da ga još jednom poljubim, zagrlim i sahranim kod kuće u Han Pijesku. Osamnaest meseci smo pokušavali da dođemo do tela i uspeli smo, nekako, kroz razmenu ubijenih. Zdravko je stigao kući u crnoj vreći. Sahranili smo ga. Zbog mira tih mrtvih mladića nadam se ipak da će zločince stići kazna - kroz težak uzdah govori Bogdanka.

Nevenka Popović je u Dobrovoljačkoj izgubila brata Branka, tada devetnaestogodišnjeg vojnik JNA. Čula je, kaže nam, za početak suđenja zločincima i... nada se pravdi.

- Tri decenije za nekoga su životni vek. Ovo je užasno dug period za nekog ko čeka pravdu za ubistvo brata. Gubitak brata je nepovratna bol i niko to ne može da nadoknadi. Svaki rat je veliko zlo. Nema pobedničke strane u ratu, sve su gubitničke strane. Ali opet se nadam da nikada nije kasno da kakva-takva pravda dođe za ubistvo vojnika JNA. I da se ne zaboravi ovaj zločin - priča Nevenka.

Kaže da 11 dana nisu znali šta se desilo sa Brankom tog 2. maja.

- Pričali smo sa njim često dok je bio u kasarni, pa čak i tog kobnog dana. I onda kreće haos 2. i 3. maja u Dobrovoljačkoj. Nikakve informacije nema. Dani prolaze. I onda 13. maja smo dobili informaciju da dođemo na VMA u Beograd da se identifikuje telo. Otac i stric su otišli da identifikuju Branka. Porodice nikad nisu saznale koliko su tela ubijenih vojnika ležala na asfaltu u Dobrovoljačkoj. Branko je sahranjen u Beogradu 16. maja 1992. - priseća se Nevenka.

Zbog budućih pokolenja neće, kako kaže, prestati da priča o zločinu u Dobrovoljačkoj:

- Hvala "Novostima" što su s nama kontaktirale. Pišite o ovom slučaju, pišite da se ne zaboravi. Naša obaveza i dužnost je da govorimo o ovom zločinu. I za nas i za buduće naraštaje, da znaju istinu. Bol sam prevazišla, a sada je moja odgovornost da pričam o zločinu i da konačno dođemo do pravde.

Protekle sedmice u Sudu BiH u Sarajevu je održana statusna konferencija u predmetu koji se vodi protiv Ejupa Ganića i još devetorice nekadašnjih vojnih i policijskih funkcionera BiH za zločine i ubistvo vojnika nekadašnje JNA u Dobrovoljačkoj ulici 3. maja 1992. godine u Sarajevu. Sud je odlučio da suđenje za ovaj zločin počne 21. septembra. Osim Ganića optužnica, koja je podignuta 27. aprila, tereti i Zaima Backovića, Hamida Bahtu, Hasana Efendića, Fikreta Muslimovića, Jusufa Pušinu, Bakira Alispahića, Enesa Bezdroba, Ismeta Dahića, te Mahira Žišku.