GODIŠNJE BACIMO 40.000 TONA ELEKTRIČNOG I ELEKTRONSKOG OTPADA: Tako smo „kroz prozor“ bacili i silne pare

Razloga za to ima nekoliko. Pre svega, količina elektronskih uređaja koji se plasiraju na tržište je već godinama u konstantnom porastu, dok je sa druge strane potrošački mentalitet takav da se ti uređaju menjaju sve češće.

Takođe, prema zvaničnim, ali nepotpunim podacima, na tržište Srbije se godišnje plasira oko 14.000 tona električnih i elektronskih proizvoda kojima, na žalost, kvalitet i rok trajanja opada zbog trke za profitom kompanija koje ih prave.

- Ono što je bitno istaći je da se količine povećavaju zbog sve veće upotrebe električnih i elektronskih proizvoda, što je trend koji će se sigurno nastaviti. Ovo ujedno znači i povećanje količine ove vrste otpada, pa i izazova njegovog zbrinjavanja. Procena je da u Srbiji godišnje nastane oko 40.000 tona električnog i elektronskog otpada - kaže generalni skeretar Udruženja reciklera Srbije, Marko Vučenović.

On ističe da je u periodu od 2011. do 2021. godine naša reciklažna industrija tretirala oko 300.000 tona ove vrste otpada, oko 27.000 tona godišnje.

Kako on objašnjava, električni otpad sakupljaju privredni subjekti koji poseduju odgovarajuću dozvolu, u skladu sa Zakonom o upravljanju otpadom.

"Najsavremeniji pogoni za preradu otpada"

- Naši operateri imaju najsavremenije pogone u ovom delu Evrope i kapacitete da prerade veće količine ovog otpada od onih koji se trenutno sakupe - dodaje on.

On ističe da je uz upotrebu savremene tehnologije, rezultat reciklaže većine električnih i elektronskih proizvoda reciklati visokog stepena čistoće, koji su spremni za ponovnu upotrebu kao sirovina.

- U zavisnosti od vrste uređaja, u procesu reciklaže dobijaju se različiti materijali, kao što su plastika, aluminijum, bakar, gvožđe, izolacioni materijali, staklo i drugi. I sam proces reciklaže opasnog otpada nosi visok rizik po životnu sredinu i zdravlje ljudi, zbog čega je nophodna visoka tehnologija koja obezbeđuje kontrolisano izdvajanje opasnih materija i pravilno skladištenje. Iz rashladnog uređaja, na primer, potrebno je da se izdvoji freon, prevede iz gasovitog u tečno stanje i uskladišti u namenskim sudovima koji mogu da se koriste i za bezbedan transport. Pojedine komponente i vrste materijala zahtevaju posebnu vrstu tretmana u specijalizovanim postrojenjima, zbog čega se one izvoze, kao što su npr. pojedine vrste plastike i holorofluorougljenici.

Ovaj otpad može da se preda, kako Vučenović ističe, većem broju subjekata koji imaju dozvolu za sakupljanje ove vrste otpada. O tome se informacijemogu dobiti u Udruženju reciklera.

Prethodnih godina Republika Srbija je godišnje naplaćivala između 10 i 12 milijardi dinara po osnovu naknada za zaštitu životne sredine, dok je za podsticaje za ponovnu upotrebu i iskorišćenje otpada odvajano oko dve do tri milijarde dinara.

- Neuređen sistem podsticaja za rad reciklažne industrije predstavlja ključni problem naših operatera i prepreku daljim investicijama i razvoju u ovoj oblasti. Zakon o Fondu za zaštitu životne sredine prestao je da važi 2012. godine. Tek izmenama i dopunama Zakona o zaštititi životne sredine 2016. godine dat je zakonski osnov da Vlada svojim aktom propiše kriterijume i način dodele podsticaja, ali to nije učinjeno do danas. Puna decenija pravne nesigurnosti, odnosno nesigurnosti poslovanja, ostavila je ozbiljne posledice. Teško je sada i okvirno proceniti koliku štetu je to pričinilo reciklažnoj industriji, ali i državi u celini, zbog nerealizovanih investicija kojih bi sigurno bilo u jednom uređenom sistemu - kaže Vučenović i dodaje da se „ situacija donekle popravila u odnosu na prethodnu godinu u smislu redovnosti isplate podsticaja, ali je njihov obim i dalje nedovoljan. Poseban problem predstavlja činjenica da podsticaji nisu obezbeđeni za neke od posebnih tokova otpada koji nose najveće rizike po životnu sredinu, kao što su baterije i motorna vozila.“