PAPINI HRVATI I SRPSKI MALIŠANI: Ritualna ubistva nisu smetala Vatikanu
SALVATOR LOI, POTPORUČNIK italijanske vojske u Lici (autor knjige "Jugoslavija 1941"), opisujući stravično orgijanje hrvatskih ustaša u Gračacu, i ubijanje roditelja pa dece, zapisao je: "Brujanje i urlikanje zadovoljstva pratili su taj sramni podvig, jer u Hrvatima ljudsko nije bilo ništa sem fizičke figure" (Che nei croati di umano non vi era che la figura fisica, p. 71)
Deca u jasenovačkom logoru
Marija Čizmak, zatvorenica u zloglasnoj starogradiškoj Kuli, ispričala je, 1945. Jani Koh šta se dešavalo sa decom koju su ustaše odvukle na tavan" "Karamarko je ih klao tako da je svakom zarinuo oštricu duboko u grlo", a nabodeno na nož krvnik bi dijete tresnuo kud bi stigao" Manju djecu Orešković je davio rukama ili ih je prihvatio za noge i udarao njima dva do tri puta o gredu tavana. Krv i mozak cijedili su se niz tavanice" a najstrašnije je bilo što su svu tu bolesnu djecu klali pred očima onih zdravih, koja su čekala da dođu na red".
Jedan od najmonstruoznijih zločina dogodio se u podkozaračkom selu Draksenić. Krvnici su, 13. i 14. januara 1942, izvršili masakr u seoskoj crkvi nad 208 žitelja, među kojima je bilo 85 dece. Preživeli svedoci, Anka Pavković, Anka Lukač i Mara Blagojević opisuju stravične prizore: "Marti Vrnić su bile prorezane obe dojke i kroz njih provučene ručice njene dece, vezane žicom. Malo dalje od Marte ležala je Desa Lončar, a pored nje, nabijeno na kolac, njeno dete" Najveći broj tela i lobanja je bio u toj meri deformisano da nisu mogla da se prepoznaju, pa je lokalni sveštenik sakupio mozak rasut po crkvenom podu i sahranio ispod oltara.
Juna meseca 1942. hrvatske ustaše su na Kordunu, u šumi Mašvina, poređale na proplanku dvadesetoro "djece, do jedne godine" Djeca su poređana u kolo - nožice prema unutra a glavice prema van" Djevojčice su na travi raširenih nožica i ručica, a dječaci na djevojčicama - trbuh na trbuh. Svako dijete je zaklano, prerezano nožem ispod vrata" (Strahinja Kurdulija: "Atlas ustaškog genocida nad Srbima 1941-1945.").
Papa Pačeli (alijas Pije XII) verovao je u moć sile, mesijansko proviđenje i arijevski misticizam. Za to je imao više razloga (od mržnje prema Slovenima do papske nepogrešivosti), iznad svega teoantropološki, koji je on previše ideologizovao, pretvarajući ga u antikomunističko uverenje. Najzad, Euđenije Pačeli je najzaslužniji što je 29. oktobra 1933. Hose Antonio Primo de Rivera osnovao fašističku partiju Španije (Falange Espaola).
NI OVA, NITI SLIČNA ritualna ubistva nisu dirnula molitveno srce pape Pačelija koji je kao geslo svog pontifikata proglasio mirotvorstvo: Opus Iustitiae Pax (Mir je delo pravde). Ovaj "nemački papa" i nežni molitvenik koji se od bavarske opatice Paskaline Lenard (sa nadimkom "La Papessa") nije odvajao do kraja života, najzaslužniji je za zbližavanje Hitlerove Nemačke i Vatikana, te ne čudi što je nacistička štampa oduševljeno propratila, 1939, njegov izbor za papu./.../
Ovog principa, papska crkva se drži i danas i zbog njega se na Srbe i u sadašnjem komplotu moći i novih saveza sručila vatikansko-nemačko-američka kazna. Iako to danas nije teško uočiti, jasno je da se, poput vatikanskog patobiografskog recidiva, Srbima vraća pretnja koju je upravo Euđenio Pačeli izgovorio u konzistoriju decembra 1937. Pačeli je tada (kao državni sekretar Pija XI i tvorac Konkordata) pravoslavnim Srbima uputio proročku opomenu: "Dolazi dan kada neće biti mali broj onih koji će jako zažaliti što su odgurnuli jedno velikodušno i širokogrudo dobro delo, koje je namesnik Hristov ponudio njihovoj zemlji". Bez sumnje, papsko načelo Vox temporis vox Dei to jest da je glas vremena glas Boga (što u vatikanskoj gramatici u stvari znači da je glas moćnih glas Boga) Srbi i ovoga puta tumače različito od kurije i papofila, uvek spremnih za novi krstaški pohod.
(Predrag R. Dragić Kijuk)