KOSOVO JE GRDNO SUDILIŠTE: U Prištini traže da im se preda teritorija za koju nemaju ni svoje ime

Bilo je to 29. maja, na 14. sednici CK SK Srbije. Progovoriće Dobrica Ćosić i profesor Jovan Marjanović "o neopravdanom potcenjivanju iredentističkih i separatističkih raspoloženja i težnji u izvesnim slojevima šiptarske nacionalnosti", o "osećanju ugroženosti kod kosmetskih Srba i Crnogoraca" i o "pritiscima za njihovo iseljavanje", prikrivenom teroru, pljački, silovanjima, ubistvima, o tome da kosovske vlasti ništa ne čine da bi to sprečile.

A samo dva meseca ranije donete su odluke da se ozvaniči naziv Albanac umesto Šiptar, i da književni albanski jezik u južnoj pokrajini bude isti kao u Albaniji. A Fadilj Hodža je na sastanku najužeg rukovodstva SK Srbije govorio o potrebi da i nacionalne manjine u Jugoslaviji dobiju pravo na samoopredeljenje.

PORUKE Dobrice Ćosića i profesora Marjanovića o Kosovu i Metohiji niko nije hteo da čuje, iako su svi članovi Centralnog komiteta Srbije zapravo znali sve ono o čemu su i oni govorili. Nekoliko meseci pre zasedanja ovog partijskog foruma, u južnu pokrajinu je poslata komisija koja je sačinila detaljan izveštaj, na 100 strana, o političkoj, bezbednosnoj, pravnoj i međunacionalnoj situaciji.

Sve što su na 14. sednici CK SK Srbije izgovorili Ćosić i Marjanović, znao je i Josip Broz. Bio je redovno obaveštavan o pravom stanju na Kosmetu. O tome ga informiše, usmeno i pismeno, dr Stanoje Aksić, potpredsednik Skupštine Kosova i Metohije. Javlja mu se Pavle Jovićević, stari revolucionar i partizanski komandant, obaveštava ga o povećanom broju ubistava (Istok, Uroševac, Klina, Vitina, Vučitrn), o pritisku za iseljavanje Srba i Crnogoraca, kako iz sela, tako i iz grada, a naročito stručnjaka, što pokrajinu, ionako deficitarnu kadrovima, teško pogađa. Završava rečima: "Ovakva situacija ničem dobrom ne vodi". Tito dobija informacije i od Albanaca. Kadri Reufi svedoči da je ime Metohije izbačeno iz naziva ove pokrajine "pored ostalog, zbog toga što Albanija tako, samo kao Kosovo, naziva našu pokrajinu".

U ARHIVU Josipa Broza čuva se magnetofonski snimak njegovog susreta sa vodećim funkcionerima Službe državne bezbednosti. Ovaj razgovor, vođen aprila 1971, pokazuje da su postojale vrlo bliske veze i sadejstva, između šiptarskih separatista i političara na Kosovu i Metohiji još od 1968. godine. Borče Samonikov načelnik Službe državne bezbednosti Jugoslavije, rekao je Titu: "Operativci službe obavestili su pokrajinsko rukovodstvo o danu i satu kada će biti demonstracije i ko su njihovi organizatori.

Dobili su odgovor - to nije vaša briga, stanje nije takvo." I ne samo to, niti su dozvolili da o tome budu obaveštene Savezna i Republička SDB u Beogradu.

Ali "najvećeg sina naših naroda i narodnosti" to ne sprečava da neguje specijalne odnose sa pokrajinskim rukovodstvom, Veli Devom, Fadiljom Hodžom, Mahmutom Bakalijem i njihovim najbližim saradnicima. Oni to koriste kao alibi za svoju separatističku politiku i izvlačenje Kosmeta iz Srbije.

Prema evidenciji iz njegovog kabineta, on se tih godina sa rukovodstvom ove srpske pokrajine sastajao češće nego sa funkcionerima bilo koje jugoslovenske republike. Od 1966. do 1971. registrovano je da se sa njima oficijelno sreo pet puta, više nego sa vodećim ličnostima Srbije i Crne Gore zajedno. Zapisnici sa tih susreta svedoče o tome da je doživotni predsednik Jugoslavije pokazivao veliko razumevanje za gotovo sve zahteve šiptarskih funkcionera sa Kosmeta, koji su se od 1966. svodili na sve veće i sve nelegitimnije osamostaljivanje ove pokrajine od Srbije. Još zanimljiviji je podatak da nekim od Titovih sastanaka nije prisustvovao nijedan predstavnik srpskog rukovodstva.

JOVAN Pečenović, ambasador u Tirani, 20. marta 1973. referisao je Titu da Albanija saradnju sa Kosovom i Metohijom koristi za nacionalističku homogenizaciju svojih sunarodnika u ovoj srpskoj pokrajini i za svoje neskrivene pretenzije na ovaj deo Srbije i Jugoslavije.

Na to je Broz lakonski odgovorio: "Mi ne sektašimo prema drugovima sa Kosova zbog uvoza udžbenika iz Albanije."

I dok "mi nismo sektašili" mladi Albanci su nacionalno formirani sa svešću da su potomci Ilira, a to znači - starosedeoci Balkanskog poluostrva, prema tome i Kosova, i da su se nalazili na ovom prostoru još davno pre doseljenja Slovena. Da su ih Srbi samo privremeno i za kratko, u 13. i 14. veku, potisnuli sa "iskonske" albanske zemlje, da je potom, stihijom događaja i bez nekog ozbiljnijeg diskontinuiteta, bilo uspostavljeno pređašnje stanje. Pristigli profesori iz Tirane negirali su istorijske događaje - kao što su Kosovska bitka ili velike seobe srpskog naroda. Jednim potezom pera obrisan je mučan i krajnje surov period tursko-albanskog terora nad srpskim narodom. Umesto toga, ponuđena je jedna dobro razrađena slika, iz "drezdenske kuhinje" Komunističke partije, o tobožnjem "fizičkom uništenju" albanskog naroda u Srbiji, Crnoj Gori i potom Jugoslaviji, pod vlašću "velikosrpskog hegemonizma".

TERITORIJALNA celovitost Kosova, kako onda, tako i danas se posebno naglašava.

Izgleda da su svi zaboravili da je Badinterova komisija 1991. godine postavila kao osnov za osamostaljenje jugoslovenskih republika, princip avnojevskih unutrašnjih granica.

Zaboravili su to i krojači novih balkanskih granica iz Vašingtona i Brisela. Prostor koji je obuhvatalo Kosovo i Metohija menjao se mnogo godina posle Drugog svetskog rata.

Najveći deo današnje opštine Leposavić bio je izvan autonomne oblasti Kosova i Metohije, sve do 1959. godine.

Teritorija autonomne pokrajine bila je definisana kroz opštine, odnosno srezove koje obuhvata. Ne postoji dokument koji utvrđuje liniju koju bismo mogli da nazovemo bilo kakvom vrstom granice. Takođe, ne postoji u arhivi Skupštine Srbije nikakva odluka iz 1959. godine, da u sastav Kosova i Metohije uđu srezovi Leposavić i Lešak. Ova dva sreza iz Raškog okruga pripojeni su Kosovskoj Mitrovici i na taj su način uneli svoj atar u Pokrajinu.

Drugim rečima, sve ovo govori da Kosovo i Metohija nije imalo "teritorijalnu celovitost", niti je promena teritorije koju obuhvata izvršena odlukom o "pomeranju granica". Ne postoji nijedna međunarodno priznata konferencija ili odluka, na osnovu koje bi se moglo zaključiti koja je "granica Srbije i Kosova". Uzgred rečeno, o Kosovu se nije razgovaralo na Drugom zasedanju AVNOJ-a, niti na Badinterovoj komisiji, na osnovu koje su razgraničene bivše jugoslovenske republike.

UOSTALOM, čak je i Srbija, u članstvo u Ujedinjenim nacijama, primljena u tim gabaritima AVNOJ-a. I to po američkoj preporuci. Zapravo, iz Stejt departmenta su insistirali da Srbija u svom zahtevu za prijem u UN posebno naglasi da u ovu međunarodnu organizaciju ulazi u "avnojevskim granicama", po preporuci Badinterove komisije. Da li je ovo bila slučajna američka omaška ili ne, tek Srbija je u ovo društvo naroda primljena sa Kosovom unutar svojih granica. Inače, "prva granica" između Srbije i Kosova jedini put je povučena za vreme Drugog svetskog rata, kada je ona bila baš na Ibru, po liniji koja danas deli sever Kosova od ostatka Pokrajine pod kontrolom prištinskih vlasti. Bila je to granica između Nedićeve Srbije i italijanskog Kosova. Kosovski Albanci su proglasili svoju nezavisnost. Fanatično traže da im se cela ova pokrajina, srpskim imenom, preda u trajno vlasništvo, u kojoj nemaju svoj kamen. Za ono što tvrde da je istorijski njihovo, podigla je turska država. Za nekoliko vekova, koliko tu žive, nisu uspeli da stvore svoje nazive gotovo ni za jedan grad, izuzev za Uroševac, koga zovu Ferizajem. Do danas nemaju svoje ime ni za Kosovo, ni za srce Kosova, Kosovo Polje, za koje čak i Nemci imaju svoj naziv, Amzelfeld.

Na osnovu kog istorijskog principa ili dokumenta se određuje gde počinje Srbija? Svi biraju granice kako kome odgovara, osim kada je u pitanju Srbija.

KO JE POKLONIO LEPOSAVIĆ ALBANCIMA

KAKO i zašto se to desilo da se Leposavić, Lešak, Belo Brdo, Vračevo, Berberište, Ibarska Slatina i jedan deo Kopaonika pripoje Kosovu niko ne zna, niti postoji bilo kakva odgovarajuća istorijska dokumentacija, ili odluka nekog foruma u Srbiji. I posle tolikih decenija, sve je obavijeno velom tajne. Kolale su, i danas kolaju, razne kuloarske priče. Po jednoj verziji, to je učinjeno da bi se, navodno, pojačala brojnost Srba u pokrajini. Po drugoj, ovaj "transfer teritorije" od stotinak kvadratnih kilimetara je obavio Petar Stambolić na molbu Albanaca, a da je za kontrauslugu bio u Leposaviću biran za poslanika. Po trećoj, ovaj deo centralne Srbije pripojen je Kosmetu zato što su stanovnici iz ovog kraja uglavnom radili u "Trepči" i imali su problema sa zdravstvenim osiguranjem i lečenjem, te je ovaj problem mogao da se prevaziđe samo pripajanjem Pokrajini... Bilo kako bilo, sadašnja granica leži podno Pančićevog vrha, a opštinu Leposavić od 18.500 stanovnika, u većini (oko 18.000), čine žitelji srpske nacionalnosti.