SPECIJALNI DODATAK - U RATU UVEK PRVO STRADA ISTINA: Zbog političkih interesa prekrajali i istoriju na području Srbije

Takođe valja, u najkraćem, dati nekoliko napomena o karakteru literarne produkcije koja je pratila jugoslovensku krizu do današnjih dana. Ta produkcija je izuzetno velika, reč je o više hiljada radova, ali ima neke osobine po kojima bi se mogla uslovno razvrstati tematski, a često i ideološki. Ono što je zajedničko svim dosadašnjim naporima, izuzev zbirki dokumenata i dokumentacionog materijala ICTY, jeste najčešće odsudstvo izvora prvog reda za prethodnu deceniju i po.

Šef katedre za istoriju Univerziteta Stanford Norman Naimark ističe u predgovoru zbornika radova posvećenog vrlinama i manama istoriografije o Jugoslaviji da je najveći deo radova o savremenoj istoriji Jugoslavije pisan ili revidiran od novinara ili analitičara koji su tragali za korenima ratnog sukoba na Balkanu. "Ako je istorija razgovor između prošlosti i sadašnjosti - da parafraziramo čuvenu formulaciju E. X. Kara u knjizi What is History - onda je tokom devedesetih razgovor bio jednostran i dominirala je sadašnjost.

Zdrav balans između prošlosti i sadašnjosti bio je narušen u toj meri da je prošlost postala gotovo neprepoznatljiva". Dominantan javni diskurs o ratu legitimizovan je (pravdan) gomilom novoodštampanih istorija, piše Naimark, dodajući da je, po njegovom mišljenju, najuticajnija od svih bila Kaplanova studija Balkan Ghosts koja je po mnogim obaveštenjima imala dubok uticaj na Klintonovu administraciju i razumevanje rata u Jugoslaviji. Naimark ipak odaje priznanje novinarima, piscima, analitičarima, diplomatama i drugima koji su punili police knjigama jer su na izvestan način istoričarima podastrli i mnoge podatke. Od koristi je, smatra Naimark, i obilje objavljenih publikacija, i to od specijalizovanih organizacija i NGO, koje su takođe prikupile mnogo činjeničnog materijala. Kada je otpočela jugoslovenska kriza, bilo je malo savremeno urađenih istorija Jugoslavije.

PROFESOR SA UNIVERZITETA u Picburgu Robert Hajden, nabrajajući metodološke i ostale prepreke u pisanju istorije Jugoslavije, stavio je u sam vrh problem formiranja intelektualne ortodoksije koja prati pobedničku političku liniju, kao i njeno nezahvalno i teško preispitivanje uprkos očitim činjenicama koje je osporavaju: "Produženi međunarodni konflikti često stvore više političkih pristalica nego stručnjaka; ako je istina prva žrtva rata u novinarstvu, objektivnost je prva žrtva u struci.

Akademske debate oko bivše Jugoslavije su jednako polarizovane kao i one koje se bave stvaranjem Izraela ili podelom Kipra, gde kritika studije često više zavisi od toga da li je rad utemeljen na komentatorovim predubeđenjima nego od koherentnosti same teorije ili pouzdanosti i dovoljnosti argumenata. Kada jedna strana u tako dugom konfliktu pobedi politički, ona obično odnosi pobedu i na akademskom planu, jer ako neki analitičar utvrdi da je politika koja je pobedila pogrešna, teži da je omalovaži. Politička hegemonija utemeljuje intelektualnu ortodoksiju."

Profesor univerziteta iz SAD Radžu Tomas skreće pažnju na to da je istorijska interpretacija složen fenomen, da su laži i selektirane poluistine o prošlom često napisane iz perspektive moćnih pobednika. Kroz ponavljanje i učestalo citiranje, jednostrane interpretacije postaju formalizovana istorijska "istina". U stvarnosti, ta istina može biti subjektivna i bez dokaza. Sledi važno metodološko upozorenje da se nijedna interpretacija istorije ne sme prihvatiti kao konačna. Umesto toga, treba dati prostora različitim verzijama. Pristup svim informacijama nije uvek moguć i svaki istoričar ili politički analitičar mora da obavi selekciju i da subjektivnu analizu. Tomas ističe da se lako može utvrditi razlika u pisanju i pristupu istoriji Jugoslavije pre i posle 1991. Ranije, kada se pogleda istorija Jugoslavije pisana u Britaniji, Francuskoj ili Americi, publicisti i naučnici pristupali su bez strasti.

*******************************************

Trikovi za rešenje balkanske zagonetke

OD 1991, KADA SE POJAVILA nova sorta instant eksperata i naučnika, počelo je preispitivanje i potpuno novo viđenje. Prošlost se počela prerađivati kako bi se uskladila sa novim savremenim predrasudama. Slika je postala jednostrana. Većina je ostrašćeno podržavala ili osuđivala jednu stranu. To ne znači da u vreme trajanja krize nije bilo onih poštovanja vrednih, izbalansiranih pristupa i radova, ali takvi nisu imali pažnju mainstream pisanih ili audiovizuelnih medija. Autori i njihova viđenja bili su ili etiketirani ili isključivani.

Profesor univerziteta iz Kanade Lenard Koen je lucidni tragač za odgovorom kako se formiralo mišljenje političkih elita na Zapadu prema posthladnoratovskom Balkanu. Njegove analize daju pojedine elemente onome na šta su već upozoravali Marija Todorova, Vesna Goldsvorti, Džon Lempi, Denison Rusinov, Gejl Stouks, Sara Kent, kao i Rodžer Brubejker. Reč je o kritici površnosti, predubeđenja, simplifikovanih teorija modela (duboka mržnja od davnina, izgubljeni raj zbog zlih lidera elita, sukob različitih kultura), koja za posledicu ima redukovano razumevanje složene balkanske stvarnosti i uticaj na ishitrene i nepromišljene političke poteze.

"Balkanska istorija i savremenost su kompleksni i priznanje te činjenice ne znači da ih nije moguće spoznati jednim uravnoteženim pristupom, ili da politički tok nabolje ne može biti postignut osim uz primenu čvrste ruke i imperijalne intervencije sa strane (...) Napor da se shvati balkanska zagonetka mora početi od otvorenog i kritičkog pristupa razlikama unutar stručnih pogleda, kao i propitivanja političkih ocena i mudrovanja koja, obično, računaju sa takvim gledištima kao potvrdom vlastitih, koja stoga postaju iskrivljena i netačna, a posebno za vreme usijanih propagandnih bitaka i pristrasnosti tipičnih za ratna vremena."

LENARD KOEN ĆE UKAZATI na ulogu knjiga Noela Malkolma (koji se očevidno svrstao iza albanske interpretacije događaja i podržao njihove aspiracije) o Bosni i Kosovu na Holbruka i Klintona. Autor je čvrst u uverenju da je upravo ta knjiga najviše uticala na promenu Klintonovog stava prema Kosovu. No, kako su razumeli istorijski kontekst i sadašnjost Balkana Olbrajtova, Stroub Talbot, Sandi Berger, Robert Oven takođe je predmet ovih analiza. Međutim, ne upadajući u zamku redukcionizma, Koen će uvek naći prostora da ukaže i na širi politički kontekst koji je diktirao pojedine akcije na Balkanu, kao što su američki predsednički izbori, američki nacionalni interes, redefinisanje uloge NATO i dr.

U najkraćem, kada se ima i najskromniji uvid u akademska pisanja o jugoslovenskoj krizi, ratu, Slobodanu Miloševiću ili kosovskom problemu, dakle u knjigama i kod autora koji su nezaobilazni u svim bibliografijama, pa i medijski eksploatisani, vidimo podelu kakvu anticipira Hajden. Postoje očite kontroverze. Deo autora koje smo pomenuli ili onih koji pokušavaju da budu više naučnici a manje pristrasni saučesnici drame (Džon Lempi, Džon Olkok, Endru Vahtel, Dejan Jović) stoji nasuprot onima koji su kao Noel Malkolm, Sabrina Ramet, Džejms Gau, Matjaž Klemenčić i mnogi drugi, koji imaju svog favorita na terenu drame.

Deo akademske zajednice nastavlja na tragu žurnalističkih dela kao što su ona Lore Silber ili Krisa Beneta. Ali, ako je u žurnalizmu dozvoljeno da se umesto referenci koriste slobodne dedukcije, prećutkuju jedne, a ističu samo druge vrste činjenica, koriste objašnjenja kao "čini se", "verovatno", "neutemeljene tvrdnje" i predrasude umesto znanja, onda takva literatura vraća stanje svesti na početak a ne kraj balkanskih dešavanja. Kako je slikovito primetio jedan naš mlađi američki kolega, oni "izvode trikove i prikrivaju fakte kako bi dali maksimalnu podršku svojim sudovima". Na francuskom i nemačkom govornom području autori su takođe podeljeni. Vode se diskusije, čak i sudski sporovi.