SPECIJALNI DODATAK - NATO IZAZVAO HUMANITARNU KATASTROFU: Nemački obaveštajci tvrdili- Nema "etničkog čišćenja" na Kosovu

Ovi dokumenti, kao i Hartvigovi, su potvrđivali da nema "etničkog čišćenja" na Kosovu u mesecima pre agresije. Postavlja se opravdano pitanje - zašto se lagalo sa najvišeg nivoa? Na primer, nemački ministar Joška Fišer (Joschka Fischer), pravdajući NATO intervenciju stavljao je "humanitarnu katastrofu" u prvi plan, bez obzira na službene izveštaje. Navedimo nekoliko:

"Čak i na Kosovu, ne mogu se potvrditi eksplicitni progoni etničkih Albanaca. Istočno Kosovo još uvek nije obuhvaćeno oružanim sukobima. Što se tiče javnog života u gradovima kao što su Priština, Uroševac, Gnjilane i dr, u toku celog perioda konflikta, nastavili su da žive normalnim životom. Akcije snaga bezbednosti nisu bile uperene protiv kosovskih Albanaca kao definisane etničke grupe, već protiv vojnih protivnika UČK/OVK i njihovih pretpostavljenih podržavalaca". Ili "posle sporazuma sa srpskim rukovodstvom krajem 1998. bezbednosna situacija i uslovi života albanske populacije su se vidno popravili...

Posebno u većim mestima javni život se od tada vratio u relativnu normalu" (Navedeno prema: Roland Keith, Failure of Diplomacy, Returning OSCE Human Rights Monitor Officers. A View From the Ground in Kosovo", The Democrat, May 1999.)

Roland Kit (Roland Keith)) direktor ispostave Verifikacione misije OEBS na Kosovu, koji je tamo boravio do 20. marta 1999, izveštavao je da je najveći uzročnik nasilja na Kosovu UČK/OVK :

"PO MOM DOLASKU (na Kosovo) rat je evoluirao u sukob srednjeg intenziteta, zasede, prekidanje kritično važnih komunikacija, kidnapovanje pripadnika snaga sigurnosti od strane OVK/KLA. To je izazvalo značajno povećanje gubitaka na strani državnih snaga i odgovor tih snaga. Tokom marta, teror i kontra-terorističke akcije. Početkom marta ovaj teror i antiterorističke akcije operacije su dovele do toga da stanovnici mnoga sela napuštaju i odlaze u druga sela, gradove ili brda da se sklone. (... u originalu).

Situacija je bila kristalno jasna da provokacije OVK/KLA, kojima sam lično bio svedok, zasedama, patrolama izazvale žrtve i gubitke. To je bilo čisto i jasno kršenje prethodnog sporazuma iz oktobra i rezolucije OUN 1199. (...) Ja nisam bio svedok niti sam imao ijednog saznanja o tzv. etničkom čišćenju, a sigurno ni događaja "genocidne politike" dok sam ja bio sa Verifikacionom misijom koja je evakuisana 20. marta (...)

NATO bombardovanje od 24. marta je očito rezultiralo uzurpiranju ljudskih prava i značjnom humanitarnom katastrofom i nekih 600.000 kosovskih Albanaca koji su napustili provinciju ili bili proterani. Ovo se, kakogod, nije dogodilo pre 20. marta, tako, ja bih pripisao humanitarnu katastrofu direktno ili indirektno NATO vazdušnom bombardovanju i rezultatima antiterorističke kampanje.

Ova zapažanja potpuno se podudaraju sa operativnom građom brigada i samog štaba Prištinskog korpusa i Treće armije za period od kraja 1998. do marta 1999. (Najvažniji događaji iz dnevnika komandanta Prištinskog korpusa general-potpukovnika Nebojše Pavkovića.)