SPECIJALNI DODATAK - OVK VRŠI TEROR I PROVOCIRA: Francuski ambasador optužio Vokera da je pripremao i izazivao rat

Misija jednako brojna kao i Vokerova (OEBS) slala je potpuno suprotne izveštaje. Svedočili su slično UNHCR-u da je OVK ta koja vrši teror i provocira, tera Srbe u izbeglištvo, a da se jugoslovenske snage drže krajnje suzdržano želeći da se očuva sporazum Milošević-Holbruk iz oktobra 1998. Predstavnici ove misije bili su pre Vilijama Vokera u Račku i glavni su svedoci kasnije Vokerove manipulacije. Kako god, zapadne vlade nisu koristile izveštaje Hartvigove misije i upravo su davale za javnost suprotne tvrdnje. Ambasadori i osoblje na terenu su jedino mogli da zaključe da se nije želeo mir već rat. Bili su dovoljno iskusni da to zaključe. U svom pismu kancelarki Angeli Merkel 26. oktobra 2007. godine ambasador Hartvig sugeriše da Nemačka ne prizna pripremano proglašenje nezavisnosti Kosova, naveo je sledeće:

"Ni u jednom izveštaju između kraja novembra 1998. i evakuacije neposredno pred izbijanje rata ne pominje se da su Srbi vršili veće ili sistematske zločine nad Albancima, niti se makar u jednom jedinom slučaju govori o genocidu, ili incidentima /zločinima koj i su slični genocidu ... Nasuprot tome, stalno se ponavljalo da, s obzirom na sve učestalije napade OVK na srpske izvršne vlasti, njihove bezbednosne i snage reda pokazuju izvanrednu uzdržanost i disciplinu. Jasan i stalno postavljan cilj srpske administracije bio je - da se što preciznije pridržava odredaba sporazuma Milošević-Holbruk i tako međunarodnoj zajednici ne pruži razlog za intervenciju ...

Shodno tome, do 20. marta 1999. nije bilo povoda za vojnu intervenciju, te su tako sve mere međunarodne zajednice koje tamo usledile bile nelegitimne" (Pisma D. Hartviga u fotokopijama na srpskom i nemačkom originalu i belešku ambasadora SR Jugoslavije u Berlinu o razgovoru sa Hartvigom, autor teksta je dobio ljubaznošću gospodina Živadina Jovanovića, u to vreme ministra inostranih poslova. Jovanović je koristio ova pisma u izvodima u nekoliko svojih članaka, i u knjigama "1244 ključ mira u Evropi" i. "Prilog pravu Srbije na Kosovo i Metohiju".)

AMBASADORA DITMARA HARTVIGA je naročito uzbuđivala činjenica da je njegova zemlja još u vreme rata u Bosni, podržavala američku politiku nezavisnog Kosova.
Pomenimo da je i francuski ambasador Keler, pomoćnih Vokera, žestoko optužio svog šefa da je postupcima namerno pripremao i izazivao rat. Pukovnik Ogar beleži svoja sećanja na povlačenje misije OSCE sa Kosova kada je odluka o napadu već pala:

"Poslednja vozila Verifikacione misije napuštaju Kosovo 20. marta u 11:00 časova... U jednom od tih vozila, zgromljen sedeo je ambasador Gabrijel Keler (drugi čovek Verifikacione misije, koji se sukobio sa šefom Vilijamom Vokerom, američkim diplomatom koga je s pravom optuživao da u svakoj prilici podržavao interese OVK). Keler je znao bolje od svih da misija OEBS na Kosovu nije imala drugog cilja do da pripremi rat koji su želeli NATO, Sjedinjene Države i Evropska unija."

O delovanju Vokera svedočili su pored Hartiviga i Ogara, mnogi zapadni civilni i vojni akteri. Profesor Lenard Koen, navodi svedočenja kanadskog kapetana iz sastava Verifikacione misije, da "ambasador Voker nije radio samo za OEBS". Kanađanin je za Bi-Bi-Si marta 2000. godine izjavio da je Voker bio deo američke politike da se demonizuje Milošević, srpska administracija i davanje podrške UČK/OVK.