SPECIJALNI DODATAK - VESLI KLARK: Bombardovanje Srbije bilo je bitka za budućnost NATO i kredibilitet SAD

Stvoreni su presedani protiv nekadašnjih principa međunarodnog prava, Helsinškog akta 1975, povelje OUN. Svedoci smo, po potrebi, režiranja unutrašnjih problema u pojedinim državama, a potom aktivnog mešanja na strani predodređenih klijenata. Ekonomskim ucenama, političkim pritiscima, pretnjama, i terorizmom, ili "zavrtanjem ruke" u žargonu svetskih kabineta, države se prisiljavaju da napuštaju nekada uspostavljene principe međunarodnog prava i odnosa.

Živimo u svetu gde ni prokazivanje "teoretičara zavere" ne može da sakrije da su na delu mnoge doktrine razvijane u vreme Hladnog rata i doktrine za posthladnoratovsko vreme. Svedoci smo da se vode konvencionalni ratovi na mnogim prostorima pa i evropskom, aktivnosti strateškog i taktičkog odvraćanja, specijalne operacije i sukobi niskog intenziteta (LIC), operacije za nametanje mira i mirovne misije, nametnute humanitarne intervencije, nasilne obojene revolucije, hibridni ratovi.

Živimo u svetu gde se vodi borba za realne strateške i ekonomske interese sa karakteristikama poznatim još od 19. veka. Ovome treba dodati potrebu velikih sila da povremeno demonstriraju uverljivost svoje vojne sile, tj. da potvrde svoj kredibilitet velike sile. Mesto tog dokazivanja je na, procenjeno, najslabijoj karici. Tamo gde će kredibilitet biti potvrđen i demonstriran uz najmanje gubitaka makar i po cenu prikrivanja. Nije slučajno da se upravo rat na Kosovu reklamira kao uspešna kampanja sa "nula gubitaka".

POSTOJI JOŠ JEDNA, gotovo autonomna, opasnost po mir koju je 1959. odlazeći američki predsednik Dvajt Ajzenhauer nazvao - vojnoindustrijski kompleks. On, mada vojnik, general, upozorio je da taj faktor ugrožava demokratske vrednosti kod kuće i mir u svetu. Mi smo svedoci da je bio u pravu. Pratimo aktivno lobiranje i pritiske na administraciju da se povećava budžet iz godine u godinu, da se evropski saveznici pritisnu i uvere da moraju da povećaju izdvajanja za naoružanje iznad dva posto (pa čak do tri) od bruto nacionalnog dohotka.

Kako vlastitoj i svetskoj javnosti "prodati takav rat"? Ako se poslužimo rečima Žana Brikmona, najbolje ga je umotati u neki uzvišeni motiv - brigu za ljude, ugrožene manjine, ljudska prava, demokratiju. Njegovim rečima, to je upotreba ljudskih prava da se proda rat ili kako ga on označava humanitarni imperijalizam.

U ovom kontekstu i te kako je bila važna uloga globalnih medija. O medijskim manipulacijama, dvostrukim merilima ili prosto o prećutkivanju činjenica, mnogi su pisali, studije su objavljene. Svedok sa terena Kosova, francuski pukovnik Žak Ogar će napisati da je imao istinsko gađenje prema dezinformacijama koje su vladale na Zapadu, iako su kasnije ljudi postajali sve svesniji razmera vašingtonske manipulacije".

I glasovi su godinama bili glas vapijućeg u pustinji, sve do nedavno kada je predsednik Donald Tramp upotrebio reč fake media, posle koje nema natrag u poklanjanju apsolutnog poverenja ovim medijima. Takođe stvoreni su mnogi novi globalni mediji, društvene mreže, tviter i sl. Važna karika u razumevanju formiranja javnog mnjenja iznutra i prema vani su ciljano formirane tzv. nevladine organizacije kao filijale zvučnih međunarodnih instituta koji su de fakto samo transmisija državnih institucija i fondova. I o ovome je pisano.

*******************************************

Kosovo odvojiti po svaku cenu

ŠTA JE BIO STVARNI cilj rata, odnosno napada na Jugoslaviju, iza retorike političara i medija. Rečima glavnog aktera agresije na SR Jugoslaviju, tada glavnokomandujućeg NATO generala Veslija Klarka: "Milošević, govoreći otvoreno, nikad nije stvarno shvatio da ovaj rat nije striktno bio vezan za Kosovo. To, konačno, nije bio ni konflikt zbog etničkog čišćenja. To je bila bitka za budućnost NATO, bitka za kredibilitet Sjedinjenih Država kao sile u međunarodnim odnosima". (Because what Milosevic never really understood was this wasn't conflict strictly about Kosovo. It wasn't even conflict ultimately, about ethnic conflict cleansing. It was a battle about the future of NATO,about credibility of United States as a force in world affairs. And longer it went on the more clearly the nations in the West would see those issues.)

O potrebi dokazivanja kredibiliteta SAD govorio je i ubeđivao delegaciju američkih Srba sam predsednik Klinton 4. aprila 1999. Albance je pomenuo samo u prvoj rečenici prilikom susreta.

U Rambujeu je "letvica bila namerno podignuta previsoko" kako bi došlo do bombardovanja. Džejms Džatras piše da je u Rambujeu jednom broju novinara, samo za orijentaciju, to, baš tim rečima saopšteno "kako Srbi ne bi mogli da prihvate (zahteve). Njima treba malo bombardovanja i to će i dobiti".

Henri Kisindžer je 28. juna 1999. ocenio (Daily Telegraph) da je "Tekst iz Rambujea, koji je obavezivao Srbiju da prizna NATO trupe širom Jugoslavije, bila provokacija, izgovor za početak bombardovanja. Dokument iz Rambujea bio je takav da ga nijedan Srbin nije mogao prihvatiti". Jedanaest godina posle agresije, nemački dnevnik Sddeutsche Zeitung, 11. maja 2010. će objaviti da je konferencija u Rambujeu organizovana da bi NATO-u dala "legitimitet za dugo planirani vojni napad". Ove navedene činjenice su postale opšte mesto u ozbiljnim analizama.

DžON NORIS, ŠEF ZA VEZE pomoćnika državnog sekretara Stroba Talbota, u svojoj knjizi iz 2005. godine, navodi još neke od razloga, daleko od nekadašnjih javnih proklamacija o razlozima za rat: "To je bio otpor Jugoslavije širenju trendova političkih i ekonomskih reformi, a ne nevolje kosovskih Albanaca. To najbolje objašnjava rat NATO. Milošević je bio problem za transatlantsku zajednicu predugo, tako da su Sjedinjene Države osećale da će on jedino reagovati na vojni pritisak ... On je izazvao osnovne NATO vrednosti i njegove same egzistencije". Drugim rečima zemlja se odupirala ekonomskom podčinjavanju i NATO pritisku i to je valjalo slomiti.

Sve to danas znamo, kao i za istupanja američkih predstavnika na konferenciji u Bratislavi aprila 2000. godine kada je objašnjavano da je rat protiv Savezne Republike Jugoslavije vođen kako bi se ispravila greška generala Ajzenhauera koji je posle rata povukao vojsku sa Balkana, a ona se tamo mora vratiti iz strateških razloga. U publikacijama se više puta citirao memorandum koji je nemački političar Vili Vimer 2. maja 2000. uputio kancelaru Šrederu. U tom dokumentu koji je nastao posle sastanka zemalja NATO u Bratislavi u aprilu 2000, iznose se pored navedene i druge ocene i poruke SAD iz kojih se vidi prava pozadina zahteva u Rambujeu i agresije.

Cilj je bio uspostavljanje trajne kontrole teritorija Srbije, odvajanje Kosova i stacioniranje vlastitih snaga: "Srbiju treba trajno držati izvan evropskog razvoja". Vimer navodi da su SAD od saveznika tražile da se "što je moguće brže izvrši međunarodno priznanje nezavisne države Kosovo". (Vili Vimer je bio član Bundestaga, član Spoljnopolitičkog odbora Bundestaga, portparol CDU, potpredsednik Parlamentarne skupštine OEBS-a i dr.)