SLAVNI JUNAK ODOLEVA ZABORAVU: Na današnji dan pre 374 godine u boju sa Turcima poginuo je Vuk Mandušić

Radi se o ličnosti koja je od svih Njegoševih junaka najbogatija unutrašnjim protivrečnostima, a kroz koju je predstavljen tipični crnogorski junak sa manama i vrlinama - mahnitošću, ćudljivošću, ali i intimnošću koja se ispoljavala i kroz priču o snahi Anđeliji.

Iako o njemu nema mnogo istorijskih podataka, zna se da se isticao junaštvom u borbama protiv Turaka. Ovaj srpski uskočki harambaša rođen je oko 1610. godine u okolini Šibenika, gde je ratovao u službi Mletačke republike za vreme Kandijskog rata.

Istoričari iz tog vremena zapisali su da su Mandušićeva hrabrost i brojni podvizi dostojni da se unesu u sve istorijske spise. Zapisano je da je Vuk po naredbi generalnog providura Foskola, dobio zadatak da napadne tursku vojsku koju je predvodio Husein-beg, koja se vraćala sa pljačkaškog pohoda iz zadarskog zaleđa. Odlučio je da Turcima postavi zasedu u Zečevu kod Šibenika, gde se nalazila tvrđava sa kulom, opasana zidom širokim četiri stope. Zajedno sa Vukom Mandušićem u borbi su učestvovali i harambaše Medaković, Miljanić, Vukadin Mitrović i Ilija Smiljanić. Mnogobrojna turska vojska nadjačala je uskoke.

"Vuk Mandušić se neustrašivo borio i pošto mu je bila odsečena desna ruka, uspeo je da ubije još četiri turska vojnika. Nakon toga pao je od iznemoglosti, te su ga Turci zarobili i ubili. Telo Vuka Mandušića sahranjeno je na mestu pogibije, u Dolovima Mandića, na putu Benkovac - Kistanje, gde i danas ima obeležje. Nakon bitke cela Dalmacija je oplakivala tužnu, ali slavnu smrt Vuka Mandušića. Državni sekretarijat Vatikana je obavešten da je mletačka vlada 'teška srca' primila vest o smrti Vuka Mandušića, što govori o njegovom značaju za Mletačku republiku", zapisali su istoričari.

Crna Gora odavno ne obeležava smrt ovog srpskog viteza, a dan njegove pogibije i ovog 31. jula protiče bez ikakvog sećanja na Mandušića. Profesor mr Slobodan Čurović Apis, književnik i književni kritičar, jedan od branitelja srpskog jezika, kaže za "Novosti" da nije slučajno Njegoš među besmrtne srpske sokolove i junake uvrstio Vuka Mandušića, kome je, kako navodi, pored neustrašivosti dao i liričnost osetljive duše koja kodeks etičkog i svetinje kumstva čuva kao najveću dragocenost, u onom čudesnom snu, gde lepota ostaje netaknuta, a moralnost učvršćuje karaktere i podvige.

- "Gorski vijenac" je danas postao grki, neprilagođen podmuklim tumačenjima i prepevavanjima, gde zla vezilja duge konce vuče, a vladika Rade je postao nepoželjan i njegovo genijalno delo, samo zato što je simvol srpstva i kruna poetske misli. Dični vitezovi časti i megdana koji su pesmama, u pamćenju naroda, kao najponosnije reči i simvol trajanja, namerno se prećutkuju i brišu, jer novom dukljanskom nakaradnom projektu smeta sve srpsko, najbolje što je gradilo i branilo Crnu Goru, krst časni i zlatnu slobodu. Sve tradicionalno i čojsko se potire da bi različiti oblici devijantnog i morbidnog postali obrasci kojima će se stvarati lažna, pusta istorija, kultura, a mutni identitet, kroz odricanje od sebe samih i potonuće u nametnuta pravila - kaže Čurović.

Naš sagovornik podseća da Vuka Mandušića uveliko svojataju Hrvati, kao da je on hrvatski junak a ne srpski, kao da je hrvatski rodoljub a ne srpski, dok zvanična Podgorica na sve to ćuti.

- Ništa ne treba da čudi. Kada za trenutak smanje tu "gospodsku" mržnju, koja je samo kroz Jasenovac, crni Srbinovac (gde je mojih zaklato 28!) pokazalo svoje demonsko lice, oni su spremni da bestidno prigrabe tuđe i kažu da je njihovo. Svojataju i Teslu, sada im je u repertoaru "kraduckanje" lika i dela i Vuka Mandušića. Verovatno će ubuduće i Svetog Savu proglasiti Gruntovčaninom, jer ideološka matrica od Starčevića, Franka, Supila je ista - a to znači uništenje Srba. A to što ova izvitoperena Crna Gora ćuti, to je Božija kazna, ona hoće da bude nešto tuđe, prihvatajući svaki oblik ponižavanja i brukanja, svako đavolje kolo mrziteljstva prema Srbima, jer glasnogovornicima i političkim uspaljenicima odgovara takav ambijent, gde će šovinizam, ustašluk i poganština olajavanja biti nešto poželjno, uživajući u takvoj priči odricanja od predaka, tradicije, amaneta, onih koji su znali ko su - naglašava Čurović.

Nigde u Crnoj Gori ne postoji znamenje koje je posvećeno legendarnom Vuku Mandušiću.

Čak ni ulica, sokak ili neka institucija koja bi ponela njegovo ime.

- Bitno je da u Podgorici imamo spomenik neznancu, kojem se mnogi još kunu da neće skrenuti sa njegovog puta, u strašnom zlu komunističke opijenosti iz koje se ispilio novodukljanski čovek. I Njegoša smo oburdali. Sve bitno je za njih nebitno, opterećujuće pred umilnim novosvetskim "vrednostima i kastizima". Vuk je vučji delao, nije uzmicao pred osionim i nepravdama, a njegovi potomci, onog junačkog, postadoše potrpezne kučke pred tuđinima, legla brda ustale doline, u sramotniku i beščašću. Verovatno bi Mandušiću tražili dozvolu i džeferdare optužujući ga da je ratnohuškač. Niko nikoga ne može da nagrdi kao jedan narod sebe kada to čini dobrovoljno i sa strašću pljuvanja po sebi - od divotnog sna Vuka Mandušića do brozomorne jave - zaključuje profesor Slobodan Čurović Apis.

ANTOLOGIJSKI STIHOVI

VUK Mandušić je jedan od najistaknutijih likova u Njegoševom "Gorskom vijencu".

Poslednji stihovi ovog speva su antologijski, ali i kao izreka koja se u narodu gotovo svakodnevno može čuti:

"Zdravo tvoja glava na ramena,
ti ćeš pušku drugu nabaviti,
a u ruke Mandušića Vuka
biće svaka puška ubojita!"

Književni kritičari ove stihove porede sa: "Boj ne bije svijetlo oružje već boj bije srce u junaka".