DVORI POPOVIĆA, SVEDOČANSTVO O TRAJANJU KRAJIŠNIKA: U Biskupiji kod Knina, kraj malo poznate ostavštine znamenite srpske porodice

Već je bilo pet po podne, a živa u termometru uporno se držala 40. podeljka. Ipak, obrisi priče koju je, slušajući jednog prognanika iz Krajine, srce "zabeležilo" pre 27 godina, neposredno posle "Oluje" - nisu nam dali mira. Bila nam je nadohvat ruke i morali smo da je zabeležimo.

Krećemo u zaseok Popovići sela Biskupija. Pored crkve Svete Trojice stare šest vekova, i seoskog groblja, kamenom popločanim rimskim putem koji vodi kroz šumu, penjemo se prema Starim Popovićima. Usred tog drveća, na blagoj čistini ispred nas laz i na njemu se ukazuju dvori Popovića, gospodstva trag u kamenu klesan. Oko 70 dvospratnih i trospratnih kamenih kuća, pomoćnih objekata, štala, ambara za kukuruz na poslednjim spratovima kuća (netipično za Dalmaciju), uske popločane ulice, prolazi poput tunela, ploče sa uklesanim natpisima... Skriveno, a iz svakog kamena zvoni istorija, priča duga više od tri veka... Sve do detalja sačuvano i obraslo u bršljen. Glasno razmišljamo: čuva li to rastinje ovu lepotu za budućnost, ili bujanjem zameće trag bogate ostavštine znamenite srpske krajiške porodice Popović koja je svom rodu dala tribune, sveštenike, intelektualce, vrsne stočare...?

- Moj davni predak sveštenik Mihailo, ovde je došao 1689. iz Glamoča, sa ženom i četiri sina - priča nam potomak Pilip Popović, dok sedi ispred kuće u kojoj je rođen pre 71 godinu. - Kako su postajali brojniji tako su polako gradili ove kuće, a pošto su imali izvor pitke vode i plodnu zemlju, postali su veliki povrtari i stočari. Imali su čak i četiri "stana" na Polači, za sitno blago, ovce. Nekada je ovde vrvilo od života. Bilo je više od 70 kuća, a u svakoj je bilo od četvoro do osmoro dece. Mnogi od njih su se školovali da budu pametniji i otresitiji, a između dva rata svaki ovaj dom iznedrio je bar po dva intelektualca: lekare, učitelje, inženjere, ekonomiste... Davali smo i sveštenike, neprekidno od 1689. do 1941. kada su poslednjeg, protu Mihaila Mija, ustaše bacile u Mratovačku jamu. Pre Prvog svetskog rata osnovali su i prvu Srpsku poljoprivrednu kreditnu zadrugu u Kninu...

Dugo bi trajalo nabrajanje svih znamenitih Popovića i dela koja su učinili za svoj narod.

Pilip, ipak, izdvaja najznamenitijeg, Onisima, narodnog tribuna, streljanog 1914. u Sinju:

- Bio je zemljoradnik, ali jedan od najnaprednijih. Osim srpskog govorio je i pisao, nemački i italijanski. Bio je dobar govornik. U Beogradu je na Dositejevoj proslavi 1911, predstavljao Kninsku Krajinu, održavši vatren patriotski govor u kojem je istakao i neraskidivu vezu ovog srpskog prosvetitelja i Kninske Krajine. Tada je dobio orden od kralja Petra Prvog. Uoči Velikog rata označen je kao saradnik srpskih vlasti. Optužen je da kao agent Srbije postrekuje svoje sunarodnike u austrougarskoj vojsci da je napuste i pređu u srpsku. Vojni sud ga je osudio na smrt. Streljan je u Sinju, 1914, gde mu je i danas grob.

Inspirisan Onisimovom hrabrošću, pesnik Vojislav Ilić Mlađi napisao je čuvenu pesmu "Kako umire Dalmatinac".

- I sudbina Onisimovih sinova je neobična. Mihaila, koji je bio poslednji sveštenik iz naše loze, ubile su ustaše, Pavle Pajo je ubijen kao komandant četničkog puka "Onisim Popović", dok je treći sin Dušan sve vreme rata bio u partizanima, a po njegovom završetku bio je na mnogim odgovornim dužnostima, između ostalog u dva mandata i poslanik u Saveznoj skupštini SFRJ - govori nam Pilip.

Kuće u Starim Popovićima počeli su da napušaju početkom šezdesetih, gotovo tri veka nakon gradnje prve. Spustili su se niže, tamo gde su im nekada bile štale i imanja. Tu su izgradili nove kuće, ali socrealističke, ni približno lepe, otmene, zadivljujuće kao one što su muzej na otvorenom, što i danas izgledaju živo, baš kao da su čeljad Popovića tu negde, svršavaju dnevne poslove i samo što nisu stigli, pa da uveče sijele, pevaju uz gusle, popiju po koju bukaru bevande...

- Trebalo je obnoviti sve te kuće, pripremiti ih za elektrifikaciju. Nažalost, nije se imalo novca. Stari Popovići su bili nepristupačni i za poljoprivrednu mehanizaciju...

I, eto, morali smo se spuštati. Kad sam se rodio, bilo nas je gore više od 200, a sada nas u Popovićima, ovim novim, ima 22. "Oluja" nas je desetkovala... - tužan je Pilip.

- Ipak, ove naše dvore želimo da sačuvamo. Razmatramo mogućnost da sa Srpskim narodnim vijećem napravimo ugovor, a i opština Biskupija je zainteresovana za obnovu.

Daće Bog da dvori Popovića ponovo zasijaju.

PROTINA SUDBINA U "GOLUBNjAČI"

MUČENIČKA smrt prote Mihaila Mija Popovića bila je izvorna inspiracija piscu Jovanu Raduloviću da napiše čuvenu pripovetku "Golubnjača" - otkriva nam Pilip Popović.

- Prota je na Spasovdan 1941. služio liturgiju u crkvi u Polači. Došle su ustaše i odveli njega i još 42 Srba. Ni krive ni dužne, samo zato što su srpskog roda, sve su ih pobili ili žive bacili u jamu na planini Promini. Ni dan-danas grob im se ne zna.

URAĐENI KONZERVATORSKI ELABORATI

DVORI Popovića, iako zapusteli, još živo pričaju o životu kojeg višeg nema. Mi želimo da ih obnovimo i za svaku od ovih kuća urađena je projektna dokumentacija, a elaborate je uradilo Konzervatorsko odeljenje u Šibeniku. Na našoj opštini je da se sa naslednicima Popovića reše vlasnički odnosi. Ceo prostor smo bili očistili 2018, čak jula te godine priredili i jedan koncert, ali su noću dolazili neljudi i počeli da kradu kamenje sa kuća. Svaki ugaoni kantun košta 100 evra, pa je neko bio napravio dobru računicu. Zato smo ponovo pustili da zaraste, pa kad počne obnova, čistićemo ponovo - kaže Milan Đurđević, načelnik opštine Biskupija.

PRVI SRBIN NAČELNIK OPŠTINE

NAŠ sagovornik Pilip Popović prvi je Srbin načelnik opštine u Hrvatskoj, posle "Oluje". Pred ovom zločinačkom akcijom, 4. avgusta 1995. izbegao je u Beograd.

- Ali, gde god bih pogledao video sam Knin i Popoviće. Vratio sam se posle tri godine.

Na lokalnim izborima 2001. dobio sam 64 odsto glasova žitelja Biskupije, ali vlasti nisu htele da mi verifikuju mandat načelnika opštine. Dali su ga Hrvatu. Ipak, tu dužnost sam obavljao 2004/05. tada je ona trajala po godinu - priča Popović.