NA SVOME JE LAKŠE I TRPIT I PIVAT: Novosti u selu Polača kod Knina sa Srbima koji su odlučni da ostanu u dalmatinskom Kosovu

Bilo je ravno 40 stepeni tog dana u Polači. Sve treperi. Poput fatamorgane izgledale su i kuće od kamena prekrivene kamenim pločama, i kamene ograde, čak i Dinara... I baš zato snažno su nas privlačili da nas uvere da su stvarni, sa temeljima dubokim vekovima... Zastajkivali smo kraj svake kuće, divili se starim neimarima. Videli smo i guvna i gusterne bez kapi vode... Usput saznali i da Polača nema vode, takav je kraški teren, ali u 21. veku, a to već nije do prirode, nema ni vodovod. Srbima, a samo oni u selu žive i 155 ih je - voda stiže cisternama. Radovali smo se što se ispred svake kuće čuje graja, što je bilo mnogo mladih koji su sa svih strana sveta došli da obiđu dedovinu. "Oluja" ih je kojekude odnela, ali kao jedan svi govore da im koren nije iščupala. Nismo ni osetili da smo "šorom" stigli potkraj sela. Odjednom, začu se:

- Djeco, hoćete li vode? Jeste li gladni? Uvijek se može naći kruva, bokun slanine, malo sira iz mješine i bukara bevande.

Ne zna ko smo, nit odakle smo, ni s kakvim smo namerama došli, a odmah nam nudi srce, ono s početka priče. Mirno je sedela u hladovini košćjele, ukrstila dlanove u krilu, seda joj kosa u punđi, lice božanstveno, belo sa tek pokojom borom. A u očima, plavim, mudrost, i put do predivne duše.

- Ajte pod košćjelu, niko kao ona ne pravi hladovinu - ubeđuje nas čarobnim osmehom. - Ime mi je Marta Radulović. Osamdeset treća mi je, ali dobrog sam zdravlja i pokretna, imam svega da vas poslužim.

Kao u čudu gledali smo kako lako, bolje od nekih upola mlađih, odlazi u kuću i na sto nam iznosi sve što ima. Tek tada nas upita ko smo.

- Osetila sam da ste iz Srbije. Bila sam tamo. One godine izbegla sam sa pokojnim mužem i deverom, da glave spasemo... Ali, nisam mogla dugo bez mog kamena. Samo sam mislila o Kninu i Polači. Rešili smo da se vratimo, pa šta bude. Na svome je lakše i trpit i pivat - priča nam.

Srećna je što joj je iz Beograda došao ćerkin sin, unuk Aleksandar Kovačević. Rođen je u Kninu 1990, odrastao je i završio fakultet u Srbiji, ali razmišlja da pokrene posao u Polači. Traži najbolji način, a baka veruje da će uspeti.

- Ćerka mi živi u Beogradu, sin u Grčkoj, a ja radim i to me drži u životu. Malo u vrtu, malo oko koka, najviše u vinogradu. Imam 575 čokota, sama ih i vežem i frežem. Sama ih i prskam sa bordovskom čorbom. Za berbu mi pomažu komšije, sami dođu i naprave mobu, jer i ja učinim svakom pa mi se dobrom vrati. I da znate, vino mi je vrh, što bi vi mladi rekli - smeje se i priča kao da su 575 čokota dečja igra. - Jedino ne radim na crveno slovo i nedeljom, tad idem u crkvu u Knin na liturgiju.

Kakva vučica, kakva snaga, kakav duh... Gromada dobrote, dragocen izvor mudrosti. Na rastanku, grlila nas je i ljubila kao najrođenije. Rekla nam je:

- Još verujem u svoje ruke i ovaj komad moje plodne zemlje.

Baš kao i baka Marta, u darove od kamena otetih parcela polačanske zemlje veruje i Dušan Milivojević (39), zvanično jedan od 20 najboljih mladih poljoprivrednika u Hrvatskoj. I to zahvaljujući uzgoju autohtonih sorti belog luka. Štaviše, kao master ekonomije, potpisao je i sporazum o saradnji i stručnoj praksi, pa je gost predavač Veleučilišta u Kninu. Prošao je svet, kaže, da bi shvatio da su njegovi samo Polača, Knin, Beograd i Novi Sad.

- Posle "Oluje" živeo sam u Krušedolu i studirao ekonomiju u Novom Sadu, gde sam kasnije odbranio master - priča nam Dušan. - Posla nije bilo, pa sam dva puta po šest meseci radio na kruzerima. Bio sam na Aljasci, Srednjoj i na severu Južne Amerike, na Karibima, u Londonu, Španiji, Turskoj... Potom sam radio godinu dana i u Kanadi. Vratio sam se, radio čak i u "Er Srbiji" i taj posao sam teška srca napustio. Ali, kada je moj deda preminuo, a još je 2006. registrovao poljoprivredno gazdinstvo u Polači gde je gajio ovce, rešio sam da naše imanje ne zamre.

Ovce je prodao, ali je već znao kojim putem kreće. Ranije su mu stariji pričali da je kraj idealan za uzgoj belog luka, autohtonog tzv. polačkog ozimog.

- Želeo sam da ga vratim na ovo područje između Kozjaka i Dinare. Nije ga, nažalost, bilo. Rat i 30 godina neuzgoja, učinili su svoje, ali sam pronašao, takođe, autohtone sorte: slavonski beli i dalmatinski šareni. Ozimi su, sadim ih u oktobru u plodored. Sa manje od hektara prinos je veći od tone. Tržište je odlično odreagovalo na njega, cena je prihvatljiva, oko sedam evra za kilogram, a prodajem ga u celoj Hrvatskoj, malo i u Srbiji. U koferima Polačana stigao je i do Australije.

Mnogo truda i rada su, kaže, potrebni za uspešnu proizvodnju, ali nijednog trenutka nije zažalio što se vratio.

- Taj daleki svet, njegov mentalitet, plastični i hladni međuljudski odnosi nisu bili za mene. Moji su Knin i Srbija. Gde god da sam bio njima sam se vraćao. U Knin i Polaču sam, čim je to posle rata bilo moguće, dolazio i po pet-šest puta godišnje. A sada sam dokazao i da kao Srbin mogu da uspem, ne samo u svom rodnom Kninu. To sam želeo, to mi se ostvarilo i naravno da sam i ponosan i srećan - ne krije Dušan ni zadovoljstvo ni odlučnost da ostane tu gde su mu preci živeli vekovima, bez obzira na sve teškoće sa kojima se Srbi u Hrvatskoj još suočavaju ma koliko da su u svom poslu doprinose njenom napretku.

Da nismo u Polaču došli krajem jula, nego s proleća, upoznali bismo i uspešne Srbe stočare. Ali, oni su sve do septembra u planini, sa svojim blagom. Zato se u Polači moglo videti tek poneko jagnje. I ti mladi stočari su bili proterani, ali su se na svoje vratili čistih obraza i ruku. Veruju i da su mnogim sunarodnicima odškrinuli vrata koja sada sami treba da otvore bez straha jer je njihov najveći adut nepobitna istina: imanja su njihova, već vekovima!