CELA PETROVA GORA JE VELIKA GROBNICA SRBA: Sa Brankom Gvozdenovićem, iz sela Ključari, na planini prepunoj ustaških žrtava

Tamo su ih sahranili zajedno sa drugim ženama i decom koje su tog dana ustaše ubile.

Počivali su u senci starih bukava. Drveće su posekli a da nas nisu pitali. Dopustili su da ih prekrije šiblje. Pre nekoliko dana dozvolili su da se kosti naših predaka nađu pod gusenicama teške mehanizacije. Ko ne poštuje mrtve, još manje poštuje žive.

Ogorčen je Branko Gvozdenović. Pronašli smo ga ispred njegove kuće u selu Ključari, podno Petrove gore. Prvi je Branko, sa nekoliko komšija, molio izvođače radova iz preduzeća "Hrvatske šume" da mrtve ne diraju. Prvi je skupio hrabrosti da progovori o uništavanju humki koje čuvaju sećanje na partizansko groblje, uz obrazloženje da se proširuje put kojim kamioni treba da voze posečeno drveće. Sastao se on pre dva dana sa Miloradom Pupovcem, predsednikom Srpskog nacionalnog vijeća, i Ivicom Barićem, upraviteljem "Šumarije Vojnić". Obećao je Barić, njemu i njegovom komšiji Dušanu Crnkoviću, da će štetu popraviti.

- Dogovorili smo se, a kao da nismo - nervozno rukom pritiska žičanu ogradu.

Sumnjičav je. Ne veruje da pritisci javnosti i članci u novinama mogu da pomognu. Krenuo je, ipak, sa nama da ne lutamo. Idemo uz brdo, prašnjavim, neasfaltiranim, vijugavim putem.

- Petrovo polje je puno neobeleženih grobova - priča nam Branko. - Ovde je bio prihvatni centar za izbegle. Ustaše nisu marile da li su žene, deca ili partizani. Zato je mnogo žena i dece pobijeno.

Zastajemo. Pokazuje nam Branko ploču zaraslu u korov. Rukom pomera koprivu. Čitamo:

"Slavka Ljubičić 1937-1942, Marija Ljubičić 1939-1942".

- Pre petnaestak godina njihov brat me je zamolio da mu pomognem da podigne spomenik. U međuvremenu je i on preminuo i nema ko o spomeniku da brine. Dođem ponekad, počupam travu, ali i mene snaga izdaje. Napunio sam 73 godine.

Pokazuje nam Branko spomenik Dušanu Vergašu, koji je komandovao odbranom južnog dela Petrove gore. Gledamo u kamene kocke spojene malterom. Nema imena, prezimena, kamene ploče. Samo je divlji cvet izbio iz maltera.

Stižemo na Barin-kosu. Brankove oči se pune suzama:

- Ispunili su, ipak, šta su obećali. Hvala im.

Iznenađeni smo. Zatekli smo tužnu sliku. Iz suve zemlje izdižu se tri spomenika i nekoliko suvih panjeva. Par metara dalje gusto šiblje. Čini nam se da se prostire unedogled. Preskačemo kanal koji je nedavno iskopan. Branko miluje spomenik na kome su ispisana imena njegove rodbine. Na grobu tri suve ruže.

- Očistili su zemlju koju su nabacali na grobove, posekli šiblje, možda će ga konačno urediti - priča Branko.

- Milo mi je što vidim da je groblje očišćeno. Ovo je sad, ipak, nalik na nešto.

Pitamo ga zašto se porodice nisu pobrinule za svoje najmilije, kako su mogli ovo da dozvole.

- Posle rata o zločinima na Petrovoj gori nije smelo da se govori - kaže nam.

- Ovde su ratovali samo ustaše i partizani. Nemci su brzo prošli, četnika nije bilo. Italijanski vojnici su ubili četvoro ljudi. Posle rata stiglo je bratstvo i jedinstvo. Ćutalo se o zločinima ustaša. Bilo mi je čudno kako nam mama jedno govori o ustašama, a drugo govori kad izađe iz kuće. U jednoj knjizi objavljena je njena izjava da su ustaše "davale deci kruha i cigara". Upitao sam se kako može tako da govori, kad su joj pobili najrođenije. Odgovorila mi je: "Ćuti. Ti ne znaš ništa. Tako se mora pričati i pisati."

Ni moj ujak, admiral Branko Mamula, nije smeo da govori da su mu majku ubile ustaše. Da je pokušao govorio o tome, verovatno bi ga proglasili ibeovcem i poslali na Goli otok.

Dolazio je na njen grob polutajno, kasnije. Pošto se za ovo groblje nije znalo do šezdesetih godina, sećam se da me je deda pozvao da proverim da ovde nisu sahranjeni naši. Kopao sam i kad sam stigao do zelenog pokrova, uzviknuo je: "Stani!" Znao je da su pod njim baba, tetke i ujak.

Na posečenim bukvama su bili urezana imena nastradalih ili inicijali.

- Bili su urezani i mali krstići. Bezdušno su ih posekli 2016. godine - kaže Branko.

- Razmišljamo da naše sahranimo na drugom groblju. Još malo neću moći da dolazim, a kad mene ne bude niko se više neće brinuti o grobovima. Ne mogu ja nakon osamdeset godina ispravljati krivu Drinu.

Vraćamo se u Ključare.

Spomenik ustanku naroda Banije i Korduna, izjeden nebrigom, ponosno stoji na Petrovcu, vrhu Petrov gore.

- Puno kostiju leži po šumama da bi se prikrio zločin, niko ih ne pominje - kaže Branko.

- Groblje na Barin-kosi važno je za nas, šačicu preostalih Srba, ali i za svu rasejanu čeljad. Ovde nema porodice kojoj neko nije sahranjen ovde na Petrovoj gori nakon ustaških zločina.

Na Barin-polju počiva 128 žena i dece iz Ključara, Brda Utinjskog, Vojnića, Kolodvora i Gabrića.

Ako počnu ozbiljni radovi na obnovi groblja, doći ćemo i mi, koji se sećamo položaja i rado ćemo pomoći u radovima.

Dušan Crnković, doskorašnji predsednik vojničkih antifašista, tvrdi da je nekoliko grobova doslovno pregaženo novim putem.

- Sve je ovo učinjeno smišljeno i namerno kako bi se prikrile ustaške žrtve - kaže Dušan Crnković.

- Put je mogao da se gradi malo niže, a ne da prođe kroz groblje na kome je sahranjena i majka Branka Mamule. Drago mi da je naš problem dospeo u javnost i da su predstavnici "Hrvatskih šuma" shvatili da je učinjena velika šteta, da je izostao pijetet prema žrtvama.

OMILjENA RUTA MIGRANATA

POSLEDNjIH godina Petrova gora je postala omiljena ruta migranata. U podnožju prelaze granicu, a policije nema da taj deo kontroliše. Petrovu goru i grobove srpskih žrtava kao da su svi zaboravili.

ISPUNIĆEMO DOGOVORENO

- ONO što smo se na sastanku dogovorili, to ćemo ispuniti - kaže za "Novosti" Ivica Barić.

- Nema potrebe za podizanjem tenzija. Groblje koje je bilo zapušteno biće u boljem stanju nego ranije. Tu, gde je cesta, nije bilo nikakvog obeležja. Naši radnici nisu znali šta se tu nalazi, da jesu siguran sam da bi drugačije postupili.