MRTVA MAJKA U NARUČJU JE DRŽALA MRTVU ĆERKU: Sećanja porodice Mamula, grobovi njihovih ubijenih predaka preorani su zbog puta u Hrvatskoj!

Osim njihovih, tu su još humke više od 120, pretežno žena i dece, ubijenih u ustaškom prepadu u proleće 1942.

Brankov brat Miloš imao je samo devet godina, a sedmogodišnja sestra Mila ubijena je u majčinom naručju. Stravičan pokolj preživela je samo sestra Danica, koja je u to vreme imala 16 godina.

- Danica Mamula Gvozdenović bila je moja baba po majci. Dva rođena brata su joj bila u partizanima, Branko je bio na terenu u Dalmaciji, a Vlado na Petrovoj gori, ali ne blizu mesta pokolja na Barin-kosi - kaže Beograđanin Zoran Mihajlović.

Daničino svedočenje za života objavio je dr Mile Dakić i prema njemu, ustaše su 1. aprila 1942. krenule u Petrovu goru. Preko noći je padao sneg, pa je sve bilo mokro.

Ujutro su stigli do sela i pitali ima li partizana. Još su rekli da će meštane voditi na tromeđu Prisjeke, Krstinje i Vojnića. Utom su pripucali partizani, pa su, uz psovke, ustaše pokušale narod da sateraju u red. Daničinoj rođaki Petri Vučinić uzeli su sat, uz reči: "A što ćete, ustaša uhvati Srbina, zakolje ga, sat mu polupa, pa šta. Ovako bi isto bilo i kralju Petru!"

- Neki Božo Vujić je zatražio cigaretu. Ustaša mu je pružio punu šaku i rekao: "Zašto niste bežali? Nećeš ih popušiti." Taj isti je kradomice, suznih očiju, lomio komadiće hleba i davao deci, ponavljajući: "Pobiće vas, zašto niste bežali?" - svedočila je za života Danica.

U startu su ubili 12 najjačih muškaraca. Danica se setila kako su je učili da, kad zapuca, odmah zalegne. Uzela je u ruke Miloša i legla na njega, mati je držala Milu, a jedanaestogodišnja sestra Stana je sedela pored. Mitraljez je zapucao s boka i odmah sasekao majku i ujnu. Miloš je viknuo: "Pusti me! Ti mene udavi!" Izvukao se i pogođen je u vrat. Danicu je metak okrznuo po čelu. A onda se jedna devojka iz Brda Sela podigla i zaplakala kad je videla mrtvu majku. Ustaša se vratio i pucao u nju, pa je i Danica opet dobila metak u rame i ruku. Na kraju su bacili bombe, od kojih je zadobila sedam rana oko kuka, ali je preživela.

- Kada su konačno otišli, videla sam mrtvu mater, koja je u zagrljaju držala mrtvu kćerku Milevu. Taj prizor, taj šok me prati i danas - sećala se Danica.

Njen unuk Zoran priča da je posle svega ostala da živi u Ključarima, sve do "Oluje", 1995. Kuća joj je bila samo dva kilometra od mesta gde su joj pobijeni najvoljeniji.

- Umela je da sedne ispred kuće i zagleda se u tom pravcu. Kad naiđu takvi trenuci, svi zaćutimo i pustimo je. U vreme "Oluje" prebegla je u Beograd, ali se već 1997. vratila sa sinom Brankom. Stalno su im pretili, maltretirali ih, najviše hrvatske izbeglice iz Banjaluke koje su naselile Vojnić. Nailazili su na grafite: "Srbi, zaklaćemo vas!" Pre rata u Vojniću bilo je 99,2 odsto Srba. Danas tek pokoji. Baka je umrla 1999, ujak Branko je ostao u kući i dočekao da preoru groblje i grade put preko kostiju naših predaka. Tim činom ponovo ubijaju ljude - kaže Mihajlović.

Inače, Danica je bila udata za Simu Vojnovića iz istog mesta. I njegova porodica je pobijena. Namamljeni su pozivima da se predaju i vrate iz zbega, pa im se ništa neće desiti. Simo je imao 16 i sakrio se, ali se majka sa dvanaestogodišnjim Petrom, desetogodišnjim Nikolom, osmogodišnjom Dragicom i šestogodišnjom Stankom predala.

Svi su potrpani u vagone i otpremljeni u logor Stara Gradiška, gde su i stradali.

Za preorano groblje partizana i Srba sa Petrove gore u Hrvatskoj, čini se, niko nije odgovoran. Zvanično, groblje nije ni postojalo, pa na potez "Hrvatskih šuma" da bagerima pređu preko humki ćute i stranke levice i udruženja antifašista. Na papiru sve je legalno, jedino su u šoku meštani okolnih sela.

Mesta na Baniji i Kordunu, gde su ranije pretežno živeli Srbi, danas su pretežno prazna, ostali su samo starci. Ne vraćaju se ni Srbi proterani nakon "Oluje", a sada se brišu i tragovi da su na ovim područjima uopšte živeli, jer više nema ni njihovih grobova.

Groblje nikad nije legalizovano

USTAŠE su u aprilu 1942. upale u srpska sela na Kordunu i ubili 128 žena i dece iz mesta u okolini Vojnića. Mnogo godina kasnije, porodice su na grobove postavile krstove, ali groblje nikada nije uređeno, ni legalizovano.