TESNO JE U KOŠULJI SAZREVANJA: Svetlana Ivanović Kovačević, iz UKCV, ukazuje na povećan broj suicida i samopovređivanja adolescenata

Uprkos ozbiljnosti ovog problema, o samoubistvu se još uvek nedovoljno govori. Duboko ukorenjene predrasude koje okružuju fenomen samoubistva, depresiju i mentalne poremećaje uopšte, velike su prepreke na koje nailaze osobe kojima su podrška i pomoć preko potrebni.

Veoma zabrinjava podatak Unicefa da se na svakih 11 minuta dogodi jedno samoubistvo, a tokom jedne godine ugasi se 46.000 mladih života u periodu kada oni imaju od 10 do 19 godina. I kliničko iskustvo i rezultati istraživanja u Srbiji ukazuju na značajno psihološko trpljenje populacije mladih, koje se često vezuje sa periodom adolescencije.

Prof. dr Svetlana Ivanović Kovačević, načelnik Odeljenja za dečju i adolescentnu psihijatriju na UKC Vojvodine u Novom Sadu, upozorava da mladi ljudi manifestuju određenu, za ovaj uzrast specifičnu psihopatologiju: različite teškoće oko formiranja stabilnog i definitivnog identiteta, depresivna stanja (uključujući i pokušaje samoubistva), poremećaje ishrane i ponašanja, zloupotrebu psihoaktivnih supstanci, nasilno i delinkventno ponašanje.

- Trećina srednjoškolske populacije pokazuje znake psihološkog trpljenja i mentalnih problema. Slični podaci dobijeni su i u istraživanjima studentske populacije.

Naročitih problema u zadovoljavanju svojih specifičnih potreba imaju mladi iz ugroženih grupa kao što su: mlade osobe sa invaliditetom, bez roditeljskog staranja, mladi koji nisu obuhvaćeni školskim sistemom, mladi iz nacionalnih manjina, verskih zajednica, kao i sa potrebom za posebnom podrškom i izbegla i raseljena lica - najčešći su oblici na koja ukazuje sagovornica "Novosti."

Šta sve može da odvede mladu osobu na put autodestrukcije?

- Mladi ljudi su vrlo ranjivi i često se dešava da na događaj koji odraslima izgleda krajnje bezazleno, oni odreaguju vrlo burno. Naročito su osetljivi na neuspehe bilo koje vrste, doživljaje razdvajanja, ostavljanja ili odbacivanja, kao i konflikte u porodici ili sa vršnjacima. To su najčešće provokativne situacije koje u njima mogu izazvati unutrašnje nespokojstvo, mešavinu neprijatnih osećanja sa kojima oni ne znaju kako da izađu na kraj. Autodestrukcija, bilo koji njen vid, po pravilu je odbrana od sopstvenih misli i osećanja koja se doživljavaju kao nepodnošljiva, dakle akt protiv trpljenja, a ne protiv života.

Jesu li depresivnost i povučenost u sebe prvi nagoveštaj mogućeg suicida?

- Depresivnost je najčešći emocionalni poremećaj koji se povezuje sa suicidalnim ponašanjem. Zloupotreba psihoaktivnih supstanci u dubljoj analizi ima sve karakteristike skrivenog suicidalnog ponašanja. Istraživanja koja koriste metode psihološke autopsije (psihološke procene nakon izvršenog samoubistva) pokazuju da visok procenat osoba koje su izvršile suicid imaju antisocijalni poremećaj ličnosti.

U kakvoj su sprezi suicidno ponašanje i samopovređivanje?

- Odnos samopovređivanja i suicidalnosti je kompleksan. Većina samopovređivanja nije povezana sa suicidalnom namerom, ipak osobe koje se samopovređuju su u sto puta većem riziku da izvrše suicid u odnosu na opštu populaciju. Zato samopovređivanje zaslužuje pažnju i procenu stručnjaka.

Da li je previše uprošćeno tumačenje da je samopovređivanje zapravo manipulativno privlačenje pažnje?

- Samopovređivanje je adolescentni fenomen. Nije manipulativno privlačenje pažnje, to je način podnošenja emocionalnog bola. To je namerno, repetitivno i direktno nanošenje lakših fizičkih povreda sopstvenom telu, bez svesne suicidalne intencije. Učestalost nesuicidalnog samopovređivanja među mladima u razvijenim zemljama se kreće od 13 do 23 odsto. S obzirom na to da se samopovređivanje većinom odvija u tajnosti, teško je proceniti stvarnu učestalost ovog problema. Tipično je da počinje u adolescenciji od 12. do 15. godine. Istraživanja ukazuju da se javlja nešto češće kod devojaka, ali i da postoji razlika u načinu samopovređivanja.

Po viđenju osnivača moderne sociologije, Davida Dirkema (1858-1917), suicid je "nesposobnost pojedinca da se integriše u socijalnu zajednicu". Šta kažu istraživanja drugih naučnika?

- Durkemova studija o samoubistvu je prva značajna, mada čisto sociološka teorija, kojom on samoubistva razvrstava na egoistička, altruistička i anomička. Stengel kaže:

"Zanimljivo je da su sve suicidne radnje okrenute istovremeno u dva pravca - ka životu i ka smrti. Ishod zavisi od balansa ovih tendencija".Suicidalno ponašanje po Jaspersu predstavlja skok u egzistenciju ili po Jerotiću neophodan čin oslobađanja već "previše tesne košuljice identiteta, da bi se mogla skrojiti košuljica buduće ličnosti".

SVAKI POKUŠAJ OZBILjNO SHVATITI

PODACI o broju samoubistava su potcenjeni - neretko se smrt usled suicida vodi pod kategorijom nesrećnog slučaja. U populaciji mladih ljudi, naročito su izraženi pokušaji samoubistva. Dok se za opštu populaciju procenjuje da su pokušaji od 20 do 40 puta češći od izvršenih samoubistava, među mladima su pokušaji 100 do 150 puta češći od ostvarenih suicida. Svaki pokušaj suicida, bez obzira na to koliko bezazleno izgledao, treba ozbiljno shvatiti.

TAJM-AUT U UTAKMICI ŽIVOTA

U STRUČNIM krugovima se suicidalno ponašanje adolescenata povezuje sa rastućom anksioznošću. Većina mladih koji pokušaju samoubistvo ne teže primarno smrti. Oni čine pokušaj bekstva iz nepodnošljivog života, kojim bi se blokirala neizdrživa iskustva i postiglo olakšanje, nešto kao tajm-aut u životnoj utakmici, koji se traži čak i po cenu njenog definitivnog prekida.Zamišljena sopstvena smrt predstavlja pokušaj ovladavanja situacijom, sobom i drugima.

Tekst realizovan uz podršku Pokrajinskog sekretarijata za zdravstvo u Novom Sadu