KRV DONIRAO ČAK 131 PUT: Josip Ivković iz subotičkog sela Mala Bosna više od četiri decenije dobrovoljni davalac dragocene tečnosti

- Ne znam ko je primio moju krv, ali sam osećaj da je možda neko preživeo baš zahvaljujući tih mojih 450 mililitara A negativne - fantastičan. To je ono čime se vodim više od četiri decenije koliko sam dobrovoljni davalac - priča Josip i dodaje da je tek kada je i njegovoj ćerki zatrebala krv shvatio koliko su svi dobrovoljni davaoci, u stvari, nevidljivi heroji.

- Moja ćerka je kao dete bila malokrvna i bila joj je neophodna transfuzija. Iako u bolnici nije bila dostupna u tom momentu, lekari kada su čuli da sam dobrovoljni davalac rekli su da za nju mora naći. Tako je i bilo, neki nepoznati heroj je mom detetu spasao život, baš kao što sam i ja spasao nekim drugim ljudima.

Prvi put Josip je zavrnuo rukav 1978. godine u vojsci u Puli, i to po nagovoru drugara iz armije, a nagrada za humani gest bila je dva dana odsustva.

- Od tada sam postao redovan, čak smo se i utrkivali ko će više puta da to uradi. Iskreno, imali smo dve knjižice da bismo na mesec i po dana davali. Tako da sam nakupio osam slobodnih dana, za koliko sam i skratio vojni rok - seća se Josip.

- Nastavio sam i po dolasku u rodni grad. Radni vek sam proveo u "Agrokombinatu", gde smo čak posle davanja krvi, kad je bila sezona, dolazili nazad na vršidbu i druge poslove.

Na apele iz Zavoda za transfuziju javljao se četiri puta godišnje. U bolnici na Odeljenju transfuziologije bio je plakat sa dobrovoljnim davaocima koji su krv dali više od 50 puta. Kada je to video, Josip se zainatio da će se i njegovo ime naći među onima sa najdužim stažom.

- Kada sam ostvario cilj, da dam krv više od 100 puta, zacrtao sam novi, da to činim do 65. godine, što je gornja granica. Nažalost, pre dve godine sam doživeo infarkt, koji me je sprečio da ispunim i ovaj cilj - sleže ramenima.

- Dobro se osećam i molio sam da nastavim, ali naši zakoni to ne dozvoljavaju. Žao mi je zbog toga. Mislim da na ovaj način mogu još nekome da pomognem.

Dok razgovara sa nama, pogledom skreće ka polici na kojoj se nalaze uredno poslagane medalje i zahvalnice.

- Ne znam zašto se mladi ne odazivaju ovim humanim akcijama. Svim mladim, zdravim osobama savetujem da daju krv. Procedura je kratkotrajna i bezbolna, nijednom modricu nisam dobio. Potrebno je izdvojiti samo malo vremena da bi se nekome pružila šansa da nastavi život - poručuje nam Josip.

I ćerka očevim stopama

ĆERKA, koja je često pravila društvo ocu dok je davao krv, i sama je postala dobrovoljni davalac. Kako se čini, dedinim stopama će, kada stasa, poći i unuka.